ooooooooooooooo1

Dobrodošli na moj blog...


28.03.2007.

Bluz za Mancester siti


Saša Stojanović je književnik koga više čitaju na prostorima eks-Jugoslavije, negoli u Srbiji. Zagrebački „Zarez“ ga opisuje kao „jednog od najintrigantnijih i najzanimljivijih pisaca iz Srbije“, a sarajevski „Odjek“ i „Novi izraz“ redovno objavljuju njegove priče i eseje. Njegovi tekstovi prevode se na ruski, mađarski, nemački i engleski. Posle romana Krvoslednici (IP „Filip Višnjić“, Beograd, 2003), čije se drugo izdanje očekuje ovih dana, na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu predstavljen je i Stojanovićev drugi roman – Manchester City Blues, objavljen kod istog izdavača. Neobičan stil i još zanimljivija biografija jesu dobri razlozi za ovaj intervju.

1. Bavili ste se raznim poslovima u životu?
– Radio sam maltene sve i svašta. Od brisanja šoferšajbni na benzinskim pumpama, preko šljake fizikalca, barmena i konobara, do šverca upaljača, kavijara, cigara... Bio sam ulični muzičar u Štutgartu i Gepingenu, i svirao sam u restoranima na Halkidikiju. Radio sam na klanici, deset godina držao veterinarsku ambulantu za male životinje, bio sam i producent pozorišne predstave Ko se boji Virdžinije Vulf. I još mnogo toga...
Malo sam robijao, tako je nastao prvi roman, Krvoslednici, a malo više sam bio u ratu na Kosovu, tom groteskom tek želim da nateram budućeg čitaoca na suze i smeh do suza. Sve u svemu, nikad me nije stigla kletva „dabogda živeo u dosadna vremena“. Na sreću ili na žalost, verovatno nikada neću saznati.

2. Šta sada radite?
– Između pisanja i, opet, pisanja, pravim kondome. Titula koju mi je podarilo formalno obrazovanje, doktor veterinarske medicine, ne sprečava me da se bavim onim poslom od koga se može živeti. Na nesreću, „život“ u Srbiji prevodi se na jezik svakog normalnog naroda kao „preživljavanje“.
Pored „Sky“ kondoma, tu je i časopis za Balkan „Think Tank“, koji uređujem i izdajem. Dakle, od hajvan-hećima preko kurton-mejkera do eksperta za šlajfne i rikne. Pri čemu, uvek pokušavam da pronađem nešto zanimljivo i inspirativno u svakom poslu od koga „’leba je dem“.
Ako ništa drugo, nakupio sam „materijal“ za, brat bratu, još jedno deset romana. Tamo gde drugi treba da „osmisle“ – ja se prisećam, gde ostali „izmišljaju“ – ja sakrivam grozne životne činjenice, neverovatnije od svake mašte.
I, opet, jedno neprijatno pitanje: da li je ovakav život vredan jedne neozbiljne debanalizacije, kakvu traži ozbiljno književno delo. Malo sam skeptičan, priznajem...

3. Zašto bluz, zašto Mančester?
– Zato što nema tužnije muzike od bluza i zato što nema grada koji deluje jadnije od Leskovca, „srpskog Mančestera“. To je grad čiji bivši predsednik opštine uspe da podeli sto pedeset hiljada evra svojim partijskim prijateljima na ime „socijalne pomoći“, gde zidanje kvadrata škole košta hiljadu, a kvadratnog metra šugave autobuske stanice skoro isto toliko evra, grad čiji je muzej dat pod hipoteku da bi se digao kredit za deponiju... O tempora, o mores...
I zato što će glavni junak romana biti prinuđen, nalogom svojih pretpostavljenih, da, prateći žrtvu Čarlija u putovanjima po grčkim ostrvima, spaja njegove putopise sa pričama i esejima o Sokratu, Marinu Držiću, Prokopiju i Puškinu. Da „nevolja“ bude veća, jedan od zadataka je i slušanje kompletnog opusa Džona Mejola, „kuma“ mančesterskog bluza... Posle svih ovih „naređenja“, nije ni čudo što će „državni organ“ okončati svoju misiju na pomalo neočekivan način. Ipak, kraj ostavljam čitaocima kao „nagradu za strpljenje“ potrebno za čitanje ove knjige.

4. Struktura romana je krajnje neobična. Ispovest Eustahija Drukića je samo labav okvir koji pridržava čvrstu konstrukciju romana. Koji su pravi razlozi za upotrebu ovako neobične književne forme?
– Šta znači „pravi razlog“? Država se već dvadeset godina zajebava s mojim životom, pa mogu valjda i ja malo da drkam ovaj cirkus od države. Da protresem šatru, kad već ne mogu da poplašim majmune! Šta mi drugo preostaje nego da pocepam taj monolit zlobe i gluposti, tako što će makar „jedan od njih“ doživeti šizofren kraj. I to kakav! Izigravajući dželata celog svog života, Eustahije konačno spoznaje da nikada i nije bio ništa drugo nego žrtva, osuđena da završi u pozorišnoj trupi „Admiralovi ljudi“, koju vodi njegov kolega po drukanju, Kristofer Marlou. Razapet na krst iskovan od estetskog i službenog, taster od karijere izgovara poslednje Hristove reči:
Consumatum est.

5. Još uvek nam niste objasnili zašto ovakva forma...
– Čitalac može da prati Manchester City Blues i kroz „vertikalnu“ i kroz „horizontalnu“ prizmu. „Horizontalno“ znači pratiti dva odvojena toka romana: jedan je hedonistički, lak, opuštajući; drugi je težak, učen, zapitan nad suštinom. „Vertikalno“ čitanje traži „cepanje“ čitaoca spremnog da putuje između te dve krajnosti, po cenu da izgubi parče lepote koju nosi svaki od ova dva „horizontalna“ toka. Ali, i po cenu da uživa u neočekivanoj nagradi: vremenskom i prostornom interregnumu, u kome se, doduše, ukrštaju Oxford Road i Vojvode Mišića, ali se nikad neće susresti Eustahije Drukić i Čarli. Koliko god ponekad uspeli da se približe jedan drugom, ipak su obojica paradigme dva različita sveta kojima, ako se ja pitam, treba zabraniti svaki dodir. „Rezultati“ uletanja šumskih oslobodilaca, sa svojim vunenim čarapama i cokulama, u krevete balerina više su nego vidljivi. Nemam nameru da isti epilog ikome više dozvolim, bar ne u svojim knjigama. Neka Eustahije i dalje dobru pušagiju opisuje kao „ženska osoba stranog porekla uzela je u usta objektov polni organ“, a žestoku karačinu kao „osoba A koitirala je sa osobom B jedan sat i petnaest minuta“, voajerizam ostaje to što jeste, u kakvu god ga službenu uniformu obukli. S druge strane, samo Čarli može da sazna svu lepotu susretanja sa sobom, kroz jednu raskošnu beskrajnu „igru“ upoznavanja svih divnih žena ovog sveta.
I dalje verujem da je ovaj benefit vredan truda.
6. Sokrat, Držić, Prokopije, Puškin... Naizgled neuobičajeno „društvo“?
– Da, ali samo naizgled. Ukoliko „uronite“ u sve te mitove koje smo nekritički prihvatili zdravo za gotovo, moraćete sebi da postavite još nek a pitanja: zašto tako slepo verovati u postojanje Hrista i Sokrata, bez pisanih tragova i na osnovu informacija iz „druge ruke“, ko je pravi autor Tajne istorije, koja se pripisuje Prokopiju, gde „leže“ pravi, suštinski razlozi Držićevog pokušaja zavere protiv aristokratske dubrovačke vlasti, šta je istina u priči o dvoboju i Puškinovoj smrti...
Elem, pristajanje na mitove, a priori, podrazumeva i njihovu demitologizaciju, pre ili kasnije.

7. Glavni junak je Eustahije Drukić, pripadnik tajne policije. Zašto baš on?
– U jednom trenutku, glavni junak počinje da primećuje promene u sebi koje nikako ne mogu biti poželjne za uspešnu karijeru u tajnoj službi. Vlast je opsena koja se hrani strahom podanika: onaj ko proviri kroz crvotočne daske koje odvajaju iluzioniste od publike, moraće da plati visoku cenu. U ovom slučaju, to je prodaja „časne udbaške duše“ i prelazak u društvo živih literopatskih pacijenata. Na svu sreću, ta doušnička bagra ne ume da se snalazi u neomeđenom prostoru umetnosti, u divnom beskraju u kome ne caruju šlihtanje i drukanje, hijerarhija i subordinacija, uredbe i odluke... Hvala bogu da je tako, inače...

8. Ovaj roman je posvećen traganju. Kakvom?
– Traganju po ostrvima i otkrivanju sebe samoga. Ali, i „kopanju“ po sebi i pronalaženju novih svetova. U toj hjustonovskoj trci izbor je vrlo sužen: ili potraga za suštinom ili ukopavanje u književnost i čekanje da smisao sam dođe. Grubo otrgnut od „sveta milosti“ i umoran od „sveta pobune“, postavlja ozbiljno pitanje svrhe svog postojanja. Smisao, kao i svaki Godo, ostavlja budale da svako stvori svoju sliku i o njemu i o sebi samom.

9. Spomenuli ste mitove. Ko je taj koji, u pokušaju demitologizacije, može da razluči istinu od laži?
– Niko. I ne treba da odvaja. Vera je dogmatska, ali je takav i ateizam. Država je ideološka, a ništa bolja nije ni anarhija. Razum koji insistira da bude racionalan, per definitionem, rve se sa strašću koja beži od svake logike. Tu su još ljubav i mržnja, koje su isključive u sv ojoj zaslepljenosti, kao i istina i laž koje su zaslepljene u svojoj isključivosti. Pa, i život i smrt su beznadežno suprotstavljeni jedno drugom.
Književnost je ta koja ima sveto pravo da „mržnjom “ čuva ljubav, „smrću“ abolira život, da „lažima“ spasava istinu. Kakva god i gde god ona bila.

Razgovor vodio Dragan Bogutović
23.03.2007.

Zan Bodrijar

Diskretan šarm jezika Žan Bodrijar NIN prenosi delove iz jednog od poslednjih intervjua velikog francuskog i svetskog filozofa koji je s njim vodila urednica RTS-a Neda Valčić Lazović Kada je 7. marta ove godine objavljena vest o tihoj smrti filozofa koji je izazivao stalne bure svojim jeretičkim tekstovima, u pojedinim svetskim medijima pojavila se rečenica “Bodrijarova smrt se nije dogodila” kao parafraza teksta “Zalivski rat se nije dogodio”, u kome je ovaj provokativni mislilac rat u Zalivu 1991. nazvao simulacijom, konkretizujući svoju tezu da aktuelni fenomeni predstavljaju “savršen zločin” ubijanja realnosti. Žan Bodrijar, sociolog, filozof, teoretičar kulture i medija, rođen je 1929. godine u Remsu u Francuskoj. Sin državnog službenika i unuk farmera postaće kultna ličnost svetske intelektualne scene na prelazu dva veka. Wegove knjige prevedene su širom planete, na gotovo sve jezike sveta. Najznačajniji kod nas prevedeni naslovi su: “Simbolička razmena i smrt”, “Simulacija i simulakrum”, “Fatalne strategije”, “Prozirnost zla”, “Savršen zločin”, “O zavođenju”, “Drugo od istoga”, “Amerika”, “Cool memories”, “Iluzija kraja”... NIN prenosi delove iz jednog od njegovih poslednjih intervjua koji sam s njim vodila u svojstvu urednika u Redakciji za kulturu RTS, u leto 2005. nedugo pre teške bolesti, u ambijentu njegovog stana u Parizu prepunog “skulptura” od knjiga, fotoaparata, pisaćih mašina i neobičnih predmeta sa brojnih putovanja po svetu čiji je bio građanin. Gospodine Bodrijar, vaša teorija dovodi u pitanje sve što je bila zapadna kritička misao: princip istine, stvarnosti, smisla... Da li vam se čini da ukidajući ove postojeće kategorije činite vrstu svetogrđa? - Da. Kritičko mišljenje, taj veliki prelomni trenutak, koji je ujedno bio i svetogrđe, jeste raskid sa kritičkom, analitičkom misli, sa svim onim što je predstavljalo taj veliki period, uključujući i marksistički. Prelaz “s one strane kritičkog mišljenja”, a koje ja nazivam radikalnim mišljenjem, paradoksalnim, ironičnim, itd... to je već bilo nešto sasvim drugo. Tu sam se otuđio od svojih čitalaca koji nisu to najbolje shvatili. Bilo je mnogo nesporazuma. Zatim su mi prikačili taj naziv “postmoderna” koji je tek uneo zbrku. Postmoderna nije sa ovih prostora. Ja sam se sa njom sreo kada sam otišao u Ameriku. Ili, bolje reći, sve je to tamo mene srelo. I taj pravac nas je, u neku ruku, uzeo kao taoce. Postali smo taoci postmodernizma. Za mene su rekli: “Dobro, on je postmodernista – prilepili su mi tu etiketu – i više se ne pitamo šta se tu događa”. Nama ovde, u Francuskoj, to ništa ne znači. Pošto nismo stvorili taj koncept, on nas i ne zanima. Postmodernizam nije jedina etiketa koju ste poneli. Nazivali su vas i nihilistom, pesimistom, reakcionarem. - Da, nazivali su me i reakcionarem, pa čak i fašistom ili negacionistom. Taj termin koristimo u Francuskoj: to je onaj ko poriče da su logori smrti postojali. Ali, negacionizam je i širi pojam. Čim poričemo stvarno postojanje nečega, ili to dovodimo u sumnju, onda smo negacionisti. Pošto ja dovodim u sumnju sam princip stvarnosti, onda su me proglasili negacionistom. Dovodite u pitanje sam princip realnosti. Kažete da svi mi živimo u jednoj lažnoj, virtuelnoj stvarnosti. Da li nam ostaje neki segment ‘istinske’ stvarnosti? - Naravno da nam ostaje. Ono što ja dovodim u pitanje jeste “princip realnosti”, to jest, objektivna stvarnost, postojanje istinitih, nesumnjivih činjenica. Princip je taj koji nestaje. Stvari takve kakve jesu postoje. Nisam toliko nerazuman da kažem da više ne postoje. Postoje, ali više nema principa verodostojnosti ili realnosti koji bi potvrdio to postojanje. Nalazimo se u jednoj velikoj igri. Sve mogućnosti su otvorene. Ali, po mom mišljenju, nešto se opire tom nestanku – nezavisno od zakona vrednovanja istinitog – a to je jedinstvenost, specifičnost. A ona može biti individualna, vaša lična egzistencija, ili može biti unutar velikih kolektivnih pokreta ili događaja. Na primer, 11. septembar za mene predstavlja ne samo događaj od presudnog značaja, i događaj koji je jedinstven. To je ta posebnost. A sad, je li to realno ili nije... u tome je najveći problem. Ceo jedan svet koji smo smatrali stvarnim, savremenim, koji je dostigao izvestan istorijski razvoj doveden je u pitanje. A nisam ga ja doveo u pitanje, već sam taj događaj, sam život. Imam utisak da ja, jednostavno, pratim jednu istinsku realnost, ali ne onu koju nam obično serviraju kao realnost. I šta je bilo s tom stvarnošću? Od nje je ostala savršena banalnost. Kritikujete to savršenstvo banalnosti, manipulacije, kvaziumetnosti, kloniranog života, a posebno čitavu jednu ‘pornografiju’ sistema za informisanje i komuniciranje… Zašto koristite termin pornografija? - U pornografiji su telo ili seksualnost dati u sirovom stanju; tu nema zavođenja, nema maštanja. To je čista fizička datost koju prihvatamo kao najrealniju moguću stvarnost. Imamo potpuno ogoljeno telo, bez rasprave, bez metafora, bez ičega. Mislim da se tu nalazimo u zastrašujućoj banalnosti. Dobro, ostanimo u tom domenu: imamo ujedno njihovo apsolutno prisustvo seksualnosti i tela i njihovu totalnu irealnost. Bez zavođenja, bez pogleda, bez suda, bez metafore, bez dualnog odnosa itd... Uopšte nema istine o telu, o seksu. Ja kritikujem ono što se predstavlja kao očigledna istina, iako to uopšte nije. Ono što zauzima prostor je ta banalnost. Nazivam je skarednom jer vam se direktno i potpuno nudi. To čak više nije igra, to je smrtno ozbiljno. Preko medija nas zaista vreba totalna banalizacija, a banalizacija je ostvarenje svih želja. To je naša banalnost: svet u kom je sve dozvoljeno, sve su mogućnosti otvorene: preko interneta možete uzeti bilo koji identitet, njime se igrati, sve želje su ostvarljive, sve potrebe su zadovoljene, ali virtuelno. I to je potpuna banalnost. Nismo daleko od onog što Markuze naziva jednodimenzionalnim svetom. Malo smo izgubili treću dimenziju, možda čak i drugu. Sad smo u dimenziji u kojoj je sve ravno, sve je tu, sve je na raspolaganju. To vam je kao informacija. Imate na raspolaganju sve moguće informacije n a 150 televizijskih kanala. Imamo totalnu vidljivost, ali istovremeno više ništa ne vidimo. Ima previše toga. To bi, u stvari, bila skarednost: višak svega. Ima previše informacija, ima previše komunikacija, ima previše materijalnih proizvoda. Svega ima previše. Ima previše i kulture. Nasuprot tom višku, postoji tajna, postoji zavođenje. Vas nazivaju i filozofom tajne. Kažete da “zavođenje predstavlja osnovnu dinamiku našeg sveta”. - Danas, nažalost, više ne, jer zavođenje polako nestaje. Šta podrazumevate pod zavođenjem? - Pod zavođenjem podrazumevam nešto potpuno suprotno od pukog ostvarenja čina. To je igra-dvoboj. Mislim da je zavođenje uvek neka vrsta izazova, antagonističkih odnosa. Zavođenje uopšte ne znači ići ka ispunjenju želje, to je jedna velika igra. Ono ne mora da bude isključivo u domenu seksualnosti, već može biti zastupljeno u svim odnosima. Danas se sve više ide direktno ka cilju, važan je rezultat, a ništa nije tako dijametralno suprotno zavođenju kao ta efikasnost. Zavođenje podrazumeva vanvremensku dimenziju, može dugo da traje i radi se krišom. Tajna predstavlja stratešku tačku. Naš svet takođe koristi zavođenje, ali ono vulgarno: manipulaciju putem znakova. Međutim, to nije pravo zavođenje, nema tajne, niti dvojne, simboličke razmene. Ja sam više analitičar privida, virtuelne stvarnosti, celog tog sistema. Zato me smatraju braniocem i očitim primerom tog sistema. A ja upravo pišem zbog onog drugog: zavođenja, tajne, ili smrti. Ne mora uvek sve da bude zavodljivo, u lakom smislu te reči. Ali, uvek je reč o nečemu što prolazi kroz raspravu, kroz neku formu. Može biti kroz formu pisanja. Pisanje je bitno. Vaš filozofski diskurs obojen je poetskim jezikom. Uspostavili ste jednu specifičnu leksiku u kojoj su privilegovani pojmovi – tajna, egzotično, iluzija, utopija, zavođenje, primitivno... - Tu sam uvek u kontraplanu sa realnošću. Od mene ne biste mogli da očekujete rečnik realističkog, eksplikativnog tipa. Ali, ja nisam ni sanjar. Recimo da ste u pravu da s am pomalo melanholičan, ali to je vrlina. Jasno je da je negde nešto izgubljeno. Bilo da je to stvarnost ili zavođenje... Dakle, neizbežno postoji melanholija. Ali, treba umeti biti melanholičan, kao što postoji i veština nestajanja. A mene upravo to zanima, uključujući i polje jezika. Autor treba da nastoji da govori tako da na kraju – možda to zbunjuje čitaoca – ne bude tragova. Treba istovremeno ostavljati i brisati tragove. Treba govoriti ali istovremeno i brisati ono što je rečeno. Pojavljivanje i nestajanje. Mislim da je to deo diskretnog šarma jezika. U knjizi “Iluzija kraja” govorite o istoriji, tačnije, o iluziji kraja istorije. Da li još uvek živimo u istoriji, da li smo izašli iz nje ili je to, kako vi kažete, kretanje unazad – koristite termin regresija? - Nalazimo se u senci istorije. Ona se još uvek održava. Nošeni silom inercije još uvek osećamo njene posledice. I dalje se nalazimo u iluziji, jer istorija nije ništa drugo do model, ideološka, mentalna konstrukcija. Mi smo imali istoriju ispunjenu sledom vekova koji su imali neku vrstu istorijskog opravdanja. I, naravno, očekivali smo neko razrešenje, neki krajnji cilj. Iluzija kraja bila je istorija viđena kao rešenje svih kontradikcija i sukoba. Nema istorije bez te krajnje nade, krajnjeg cilja, bez utopije – reči koju vi veoma volite. - Da, sviđa mi se ta reč, jer smo čak osnovali časopis koji se zvao “Utopija”. Nema istorije bez utopije, a utopija je takođe nusproizvod istorije. Postoji neka vrsta dijalektike između tih fenomena. Ali, sve se to razdvojilo. U jednom trenutku imate utisak... Ne bih se složio ni sa Fukujamom i njegovom knjigom “Kraj istorije i poslednji čovek”. Sad imamo posla sa drugom vrstom događaja. Nismo više u političkim, istorijskim zbivanjima koja se smenjuju. Sad imamo posla sa događajima, kao onim od 11. septembra, koji su pre katastrofe nego istorijski događaji. Devedesetih godina govorili ste o “štrajku događaja”. Napisali ste i tekst “Zalivski rat se nije dogodio”, koji je izazvao burne reakcije javnosti. Danas kažete da je 11. septembar datum koji je prekinuo taj štrajk i koji predstavlja događaj. A šta se dešava sa bombardovanjem Srbije 1999? Kakav je to bio događaj? - Bombardovanje Srbije je sprovedeno u okviru ideje o mondijalizaciji, globalizaciji kao i svetskom, globalnom poduhvatu da se uguši sve što je jedinstveno, da se, naprosto, sve zbriše i da se uspostavi homogena sila, to jest, hegemonija. Nalazimo se u hegemonističkoj fazi. Nismo više u fazi dominacije koja je vezana s otuđenjem, već smo u fazi hegemonizma, dobu kad svi moraju da se pokoravaju istom principu. Sa Srbijom su želeli da učine to isto. Ali, ipak moramo reći kako je bilo. S jedne strane su Srbi nasilno uništavali tuđu posebnost, a sa druge su uništavani Srbi, uključujući tu i likvidaciju, a to je činila takozvana svetska sila, to jest međunarodna zajednica, što je nešto potpuno virtuelno. To je vanistorijski proces. U krajnjem slučaju, treba izbrisati istoriju i sve svesti na oblik opšte razmene, to jest da se odmah o svemu može pregovarati na jednom univerzalnom tržištu. U tom kontekstu, svi su ti ratovi, uključujući i onaj u Iraku, bar po mom mišljenju, deo tog istog zacrtanog puta koji vodi opštoj likvidaciji. Oni uvode demokratiju i vi ćete pošto-poto imati tu demokratiju, makar je ne želeli. Moraćete da platite cenu. Da li je to onda diktatura demokratije i da li liči na neku vrstu državnog terorizma? - Da. Ne bih baš upotrebio izraz državnim terorizmom, ali je blizu, liči na to, ali na planetarnom nivou. Svi ti pojmovi: demokratija, ljudska prava, sve to je instrumentalizovano u korist onih koji primenjuju tu silu. To ne treba poistovetiti s Amerikancima. Svi su žrtve te svetske sile, te globalizacije, uključujući i Amerikance. Takođe ne treba izjednačavati terorizam s islamom. Ali, sveobuhvatno možemo reći da se nalazimo u izvesnom obliku terorizma. S jedne strane imate silovit, spektakularan islamski terorizam, ali i na drugoj strani imate terorizam te svetske sile koja vrši kontrateror, neku vrstu belog terora. Jasno se vidi postojanje antagonističkih odnosa. Te oblike možemo analizirati kao negativne i kao takve osuditi. Ali, mogu se i analizirati i kao oblici više ili manje slepog otpora. U svakom slučaju, sve što se suprotstavlja toj globalizaciji, toj generalizovanoj razmeni je za mene dobro. Čak i ono “ne” na referendumu u Francuskoj. Sebe nazivate “deangažovanim” intelektualcem. Šta pod tim izrazom podrazumevate? - U to vreme sam napisao nešto o Sarajevu, ali nisam se svrstavao ni na jednu stranu. Francuski ideolozi, Bernar Levi i ostali, u redu, ali to je bilo političko opredeljenje. Ja sam govorio... Ali smetalo mi je što su neki intelektualci zauzimali stavove i izražavali solidarnost izdaleka... Nije trebalo, zbog onog što se tamo događalo, svrstavati se na jednu ili drugu stranu. Govorio sam o svom mišljenju, o našim intelektualcima, o našem položaju. Ono što se tamo događalo analiziralo je našu situaciju, stanje nemoći, doduše, treba to napomenuti. Postoji upravo problem angažmana, ima li još uvek intelektualaca u tom smislu. Biti intelektualac znači da treba sebe videti, prihvatiti, pogledati se u ogledalo. Gajite lepu i romantičnu ideju da intelektualac danas mora da preuzme na sebe zlo svog vremena. - Da, danas, bilo da si intelektualac ili nisi, treba sagledati taj neki antagonizam, taj dvoboj koji nije borba dobra i zla u Bušovom smislu, ne radi se o tome. Postoji neko carstvo dobrog, postoji nešto što tvrdi da “širi” dobro, ali na jedan diktatorski način. Dobro treba svuda da vlada. Mislim da misao ne može više da računa na srećan ishod situacije, na utopiju itd. Mora da shvati situaciju kakva je zaista, kako da kažem... situacija u kojoj vladaju nered, lom, katastrofa. Treba to uzeti u obzir, znači ne izostaviti, ne zaboraviti na sve to govoreći kako će u svakom slučaju biti dobro, napreduje se, sve je bolje i bolje, tehnika je sve savršenija itd. Sve ide nabolje u izvesnom smislu, ali, istovremeno je i sve gore. Dakle, paralelno sa napredovanjem j ednog društva i sa napretkom Dobra, raste i količina Zla. - To je neka vrsta mračnog saučesništva, potpune ambivalentnosti. Mislim da o tome treba danas razmišljati, pokušati da se sagleda, objasni i sve je to iznad naših snaga. Niko to ne može učiniti kao što niko ne može ni da predvidi ishod, ali bar treba pokušati nešto učiniti, kako ja kažem, bar pokazati lucidnost u tom smislu, “delati sa velikom lucidnošću”... Jedino što me zaista zanima je ovaj novi vid događaja koji prikazuje te žestoke promene, događaji koji nisu u pravom smislu istorijski i ne vidim zaista kako može u tome da se učestvuje. Ne možete reći da ste “za” događaj od 11. septembra, šta ćete, treba to znati i trebalo bi da kad je misao u pitanju, bar malo dođe do nekog sličnog događaja, da se tu nešto prelomi, da se otvore neke tajne oblasti, otkriti... zlo u onome gde se vidi samo dobro. I eventualno učiniti zlo, ako ima samo dobrog, treba učiniti i neko zlo. Neposredno posle terorističkog napada 11. septembra u “Mondu” ste objavili tekst pod nazivom “Duh terorizma” u kome kažete: “Oni su to uradili, ali mi smo to želeli”. Ovaj tekst izazvao je različite reakcije u Francuskoj i doneo vam osudu svetske javnosti. Ja uopšte ne branim islam i tome slično, kažem da je to delo, događaj u kom se kondenzuju, kristalizuju sve negativne pojave koje postoje u svakom od nas. Ne treba se baviti psihoanalizom, ne radi se o nagonu za smrću, nije to... Znači da negde postoji neka druga energija, druga snaga, po mom mišljenju vitalna, koja se opire tome i u nekom trenutku, kroz terorizam, dolazi do vidljive i žestoke manifestacije svega toga. U tom smislu sam govorio, nije se radilo o terorizmu samom po sebi, niti o podršci tome. Mislim da se to može nazvati zlom, mislim da je zlo svuda i u svakom od nas i nije reč o tome da se eliminiše, treba ga uterati u jednačinu, u igru, treba igrati sa tim snagama zla, shvatiti ih i odigrati. To bi se moglo nazvati lucidnošću i ne bi trebalo negirati takve pojave, tvrdeći da tako nešto ne postoji. Mi smo, zapravo, uvek obavijeni nekom vrstom teologije koja dolazi izdaleka i koja tvrdi da zlo u pravom smislu ne postoji, samo dobro postoji. U celoj toj stvari, u toj istorijskoj zbrci, gde je odgovornost medija? - Mediji su sredstvo za sve to... Sve je u svakom slučaju zasićeno medijima ili podstaknuto njima, oni stvaraju događaje. Kreiraju događaje, lažne, prividne događaje, sve informacije su neka simulacija u osnovnom smislu te reči. Situacija nije ni malo jednostavna, više je nego složena i to je verovatno deo tog principa dvosmislenosti, prevrtljivosti, princip zla takođe, ali to je zlo za koje više nema odgovornih, odgovorni se ne mogu uništiti. U tom slučaju razvija se nasilje koje udara svuda i na sve moguće načine. Pošto nema odgovornog svi su odgovorni. O tome je reč u logici terorizma, udara se na svakog, na nevine kao što kažemo, ali to ne kreće od neke ideje, ne pravi se takva analiza, već je sve pokrenuto od nečega... u tom svetu gde se zbivaju svakakve promene, svi smo elementi, delići jedne iste mreže. Veliki ste kritičar našeg vremena i “savršenog zločina” ubijanja realnosti. Ali, ako bi trebalo da analizirate sebe i sopstvenu misao, šta biste rekli? Kako Žan Bodrijar kritičar posmatra Žana Bodrijara filozofa? - Ne bi to bila kritika samih ideja, nije reč o tome da sam potpuno ubeđen u njih, moje verovanje nije takvo, ne branim sopstvene ideje, one su više hipoteze, neki oblik anticipacije, teorijske fikcije, neću ih braniti kao neku formulu, ali sam uvežbao... To je neka vrsta vežbe stila i duha, mislim da možemo reći da je sasvim suprotno. Ja to nisam uradio, ali tako kažem... To se može učiniti sa stvarima koje se tiču realnosti i ostalo, reći “ja sam privid” to su mi već rekli. “Jeste li to vi ili je to samo privid?” Tačno je, sve to govori o simulaciji, ali je istovremeno i oblik simulacije. Postoji, kako bih rekao, simulacija usled nedostatka, to je ona koja nas okružuje i osećam, nadam se da postoji i simulacija usled viška, to znači, na primer da tu si mulaciju pretvarate u igru, u rezoluciju na neki način, u neku vrstu katarze. Ali ne treba gajiti iluzije, živimo u prividu. Sve je u tome, znati to koristiti. Prema tome ja sam samo privid, to je kritika koju mogu da dam. Neda Valčić Lazović

08.03.2007.

Zastave naših očeva

Zastave naših očeva: Priča o eksploataciji slučajnih ratnih heroja Kronološki prvi film iz diptiha Clinta Eastwooda o bitki za Iwo Jimu Prvu američku zastavu koju su marinci stavili na vrh Suribachija odmah je kao suvenir zatražio jedan od američkih generala. Da se zastava koja je označila zauzimanje vulkanskog otoka Iwo Jime ne bi našla u nekom generalskom domu ili, još gore, iznad kamina nekog političara, zapovjednik voda koji je stavio zastavu naredio je da se stavi druga - jer ova pripada samo njegovoj jedinici. Drugi vod marinaca popeo se na utvrđenu uzvisinu na kojoj su Japanci koncentrirali glavninu svojih snaga s novom zastavom. Prvu su, manju, skinuli i poslali svom zapovjedniku. Dok su stavljali drugu, na uzvisinu se već popeo i fotograf Associated Pressa Joe Rosenthal. Iskačući iz amfibije smočio je fotoaparat, no i dalje je bio upotrebljiv. Rosenthalova gotovo slučajna snimka podizanja zastavepostat će najpoznatija američka fotografija iz Drugog svjetskog rata. Slavna nije postala zastava, nego fotografija njenog podizanja. Ona je postala simbolom pobjede na isti način na koji je fotografija južnovijetnamskog oficira Nguyen Ngoc Loana kako ubija vijetkongovskog zatvorenika postala simbolom poraza u Vijetnamu, kaže jedan veteran u “Zastavama naših očeva” Clinta Eastwooda... Ili onako kako su fotografije mučenja zatvorenika u Abu Ghraibu postale simbolom poraza u Iraku - nadovezuje se na tu paralelu u svojoj kritici recenzent britanskog Sight & Sounda. “Zastave naših očeva” (s Ryanom Phillipeom, Jesseom Bradfordom i Adamom Beachom u ulogama trojice od pet marinaca koji su podigli drugu zastavu) manje je ambiciozan dio East-woodova filmskog diptiha o bitki za Iwo Jimu - najkrvavijoj bitki u povijesti američkih marinaca. “Pisma s Iwo Jime” imala su izvanredan koncept pogleda na bitku s japanske strane, ali Eastwood nije uspio objasniti ustrajnost i fanatizam branitelja. Da bi instalirao japanske vojnike kao junake filma, Eastwood je s poštovanjem tretirao njihovu vojničku ustrajnost. I na ovoj strani zapovjednici su licitirali sa slavom koja će trajati desetljećima i stoljećima. Obraćajući se svojim vojnicima, general-poručnik Tadamichi Kuribayashi (odlični Ken Watanabe) rekao je: “Za 50 godina slavit će se naša vojnička predanost”. “Pisma s Iwo Jime” bila su upravo to: posveta onima koji su junački ginuli na drugoj strani. Ali poštovanje požrtvovnosti neprijatelja nije objašnjavalo fanatični japanski militarizam i nacionalizam. Zašto su se borili do kraja? Zašto su vjerovali do kraja? Što ih je tjeralo na kolektivna samoubojstva bombama i mačevima? “Pisma s Iwo Jime” nisu ulazila u probleme japanskog društva koji su doveli do imperijalnog fašizma i rata.“Pisma s Iwo Jime” nisu objašnjavala tu povijesnu pozadinu japanskog militarizma. Fetišizam japanskog društva, koji je bio u korijenu fašističkog imperijalizma, i inače je Zapadu teško shvatljiv. Eastwood ga se uopće nije dotaknuo. Fanatizam branitelja jednostavno je čitao kao patriotizam. Time je, na neki način, odao počast istom onom fanatičnom nacionalizmu koji je u odličnom filmu Olivera Hirschbiegela “Hitler: konačni pad” naciste prikazao kao bezdušne luđake. U “Zastavama naših očeva” Japanci su klasični negativci koji vičući “banzai” iskaču iz mraka. Oni su poput Indijanaca iz klasičnog vesterna - prirodna nepogoda, Drugi. No, u cjelini, ideja filma je manje problematična. Scene bitke po uzoru na “Spašavanje vojnika Ryana” (Spielberg je koproducent filma) montažno se kombiniraju sa scenama u kojima podizači zastave skupljaju novac za nastavak ratnog napora. Koncept je jasan: krv s Iwo Jime miješa se s preljevom od borovnica koji tamo negdje u Washingtonu konobar prelijeva preko sladoleda u obliku skulpture s Rosenthalove fotografije... stvarni rat miješa se s PR-om rata. “Zastave naših očeva” - snimljene prema knjizi Jamesa Bradleyja, priča su o slučajnim herojima i njihovoj xafsinškoj eksploataciji. Nekoliko vojnika koje je smočeni fotoaparat slučajno uhvatio dok su postavljali drugu zastavu na Iwo Jimi postali su najvećim herojima rata. Oni sami se ne osjećaju kao junaci. Gurali su glavu u crni pijesak Iwo Jime kao i svi drugi, krvarili i vidjeli užase o kojima ne žele govoriti niti ih se sjećati... a sada su slavni poput hollywoodskih glumaca. Diljem Amerike putuju poput cirkuske trupe ratnih heroja. Na Soldier Field stadionu pred desecima tisuća gledatelja penju se na hrpu zgužvanog papira i demonstriraju kako su na Suribachi postavili zastavu. Uglavnom, cjelokupni dojam “Zastava” možda je i povoljniji od “Pisama”. Ono u čemu oba filma ostaju prekratka jest - režija. U “Pismima” je rekonstrukcija bitke potpuno izostala. Nismo vidjeli ni kako su Japanci uspjeli iskopati fortifikacijske utvrde i tunele, ni kako su organizirali obranu. Ničega od toga nema ni u “Zastavama”. Marinci se iskrcaju, ginu i to je to. Samo je zbrka još veća, jer se prizori bitke miješaju s prizorima kampanje, a oni opet s prizorima iz sadašnjosti. Eastwood je možda najveći autor američkog filma u posljednjih 30 godina. No, kao redatelj je uvijek bio pomalo neuredan i tvrd. Kompaktnija režija od “Zastava” možda bi napravila još jedno pozno Eastwoodovo remek-djelo.

01.03.2007.

Svetlost na kraju price

Svetlost na kraju priče Dušan Kovačević Nedavno je na engleskom jeziku, u izdanju „Stubova kulture” iz Beograda, objavljen roman Dušana Kovačevića „Meda peva bluz” („Bruin Sings the Blues”). Roman govori o vremenu bombardovanja Srbije 1999. godine, i medvedu koji beži iz cirkusa shvatajući da je čitav svet veliki cirkus. Stvaralaštvo Dušana Kovačevića poznato je širom sveta, i njegove drame igrane su u blizu stotinu pozorišta u Australiji, Kanadi, Sjedinjenim Američkim Državama… Inače, ovaj naš poznati dramski pisac, scenarista, dramski i filmski reditelj, dopisni član SANU i upravnik „Zvezdara teatra” priprema novi film po tekstu „Sveti Georgije ubiva aždahu”, a najavljuje i ekranizaciju priče „Meda peva bluz”. Za razliku od prethodnih Vaših tekstova, glavnu ulogu u ovom romanu ne tumači čovek, koga ugrožava ideologija, već jedan meda. Zašto? Dok sam jedno vreme bio u diplomatiji, u razgovorima sa ljudima koji su se bavili istim poslom vrlo često se postavljalo pitanje šta se zapravo događalo za vreme tri meseca NATO bombardovanja. Neko je pitao iz radoznalosti, a neko sa osećanjem krivice jer je pripadao narodu koji je učestvovao u toj nehumanoj misiji. Poznajući naš mentalitet, za 20 ili 30 godina većina ljudi se tog perioda neće sećati, ali će posledice bombardovanja trajati, čini mi se, ceo vek. Pošto su zemlja i voda zagađene, uslediće posledice radijacije zato što je osiromašeni uranijum „zasut” po Srbiji. Da se to ne bi zaboravilo napisao sam knjigu o stradanju Beograda, i jedne životinje koja je zvezda cirkusa. Da li to što ste glavnu tačku gledišta u romanu prepustili medi znači krajnje nepoverenje u ljudsku prirodu? Najiskrenije govoreći, sve što sam stariji i više poznajem život koji je relativno kratak uviđam da je čovek kroz pet hiljada godina pisane istorije daleko najveća štetočina. Najmanje razumevanja imam za postupke ljudi koji su tih pet hiljada godina obeležili isključivo ratom. Kad prođe jedan milenijum, veliki vojskovođa se polako oslobađa grehova i postaje mitska ličnost. Aleksandar Makedonski je u t oku svojih osvajanja spalio na stotine manjih ili većih gradova, i izgradio blizu dvadeset gradova koji nose njegovo ime. Danas se o Aleksandru Makedonskom priča samo kao o velikom heroju, čudu od čoveka. A on je, između ostalih, ubio i svog najboljeg prijatelja zato što mu je ovaj uputio kritiku. Da Hitler nije napravio zločin nad Jevrejima, verujem da bi se već pojavili proizvodi za široku upotrebu sa njegovim amblemom. Čovek ubrzano radi protiv sebe, i ovo leto u februaru posledica je toga. Imate običaj da kažete da u Srbiji postoji peto godišnje doba, a to je rat. Sada nije ni prava zima niti je rat, pa kako se zove ovo „stanje” u kojem se nalazimo? Mi smo sad u periodu koji je u Srbiji konstantan, a to je period iščekivanja. Otkako znam, mi smo stalno nešto čekali. Kada sam bio dete, sećam se da se čekalo samo da prođe još jedna reforma, a u međuvremenu je stotine hiljada ljudi napuštalo zemlju. Tako je prošlo deset petogodišnjih reformi, pa smo onda čekali da Tito umre jer će, onda, doći demokratija. Posle kolektivnog rukovodstva čekali smo da prođe Milošević koji je nastavio politiku Broza, a sada čekamo da prođe tranzicija i da se Srbija definiše kao država… Generacije ljudi prolaze kroz ratove, a kada ratova nema onda u miru čekamo da nešto sačekamo. Čini se da ne radimo prave stvari u pravom trenutku, nego odlažući problem rešavamo ga kada postaje neizlečiv. Neizbežno je, međutim, rešavanje problema Kosova i Metohije... Gledajući malo šire na problem Kosova, Albanaca i Šiptara, sa teritorijama na Kosovu i Metohiji, na jugu Srbije, Crne Gore, na polovini Makedonije, i zajedno sa Albanijom, ima oko šest miliona. Svi oni misle i žele isto, da naprave veliku zajedničku državu. Mi nemamo problem samo sa ljudima na Kosovu, mi imamo problem sa šest miliona ljudi iza kojih stoje velike sile. To je sada priča o igrama – Amerika ih podržava, a Evropa shvata da će tih šest miliona za 15 godina biti deset miliona, i da će, kao u doba Turaka, Srbi morati opet da budu graničari. Nije to samo problem Albanaca, nego je reč o čitavoj toj transverzali islama, koja ide prema Beču, kao što je išla stotinama godina. Mene je Srbija kroz istoriju često podsećala na onaj drveni kafanski sto sa kariranim stolnjakom, gde velike sile dođu, kao dva velika čoveka od sto pedeset kilograma, i obaraju ruke, iz sve snage udarajući po tom stolu. I tako u beskraj… Rekli ste da je drama „Sveti Georgije ubiva aždahu” i danas vrlo aktuelna... Ta drama nastala je na osnovu istinitog događaja koji mi je ispričao deda, učesnik Cerske bitke. U prvom trenutku nisam poverovao u priču da su, zbog opakih reči, netolerancije i mržnje, regrutovani i na front poslati invalidi koji su bili kažnjeni zbog uznemiravanja civilnog stanovništva, a onda sam, pre skoro trideset godina, napravio intervju sa preživelim ljudima. Saznao sam nešto potpuno neverovatno, da smo mi u trenutku dok je spremana strašna invazija na Srbiju imali preča posla, a to je da jedni druge ogovaramo i da radimo sami sebi o glavi. Da li se često sećate velikih ljudi sa kojima ste radili – Zorana Radmilovića, Mihiza, Pekića, Selenića, Bate Stojkovića... Ja skoro neprestano razgovaram sa Mihizom. On je bio jedan od retkih kojima sam beskrajno verovao i koji me je, na izvestan način, usvojio kada sam došao u Beograd. Sa njim sam imao neverovatno dobar odnos, pun poštovanja. Kada mi je bilo teško, znao sam da ga pozovem telefonom, i on bi nešto što se meni činilo jako komplikovanim rešavao sa deset rečenica. I dan-danas, kada sam u nekakvoj komplikovanoj situaciji pomislim šta bih mu rekao i šta bi mi on odgovorio. I svih njih koje spominjete setim se vrlo često. Ako je tačno da nam se, kako kažu, dešava ono što je napisao Duško Kovačević, imate li nameru da napišete nešto neopisivo dobro, nešto „što biti ne može”? Roman „Meda peva bluz” ima srećan kraj. Meda je našao svoju prijateljicu, i drugi su posle bombardovanja našli svoje, a jedinu senku na hepiend baca rastanak dva prijatelja. Mislim da sigurno više neću napis ati tužan kraj i neću se baviti „dosoljavanjem” pesimizma na već postojeći u zemlji Srbiji. Kao ni na onaj globalni. Trudiću se da na kraju svake priče otvorim prozor. Marina Vulićević

08.02.2007.

Patti Smith

Svećenica punka: Krajem prošle godine navršila je šezdeset godina i objavila zbirku poezije "Proricanje nevinosti" Doma ovih dana slušam Johna Coltranea. Slušam Wagnera i Mariju Callas kako pjeva Puccinija - to mi je u posljednje vrijeme omiljena ploča, kao da slušam najbolje hitove Smokeyja Robinsona, kaže na početku nedavnog razgovora za Guardian Patti Smith, punk-rock poetesa koja je 30. prosinca 2006. navršila 60 godina, što je proslavila trima koncertima u njujorškom Bowery Ballroomu. Nedavno je Smith konačno dobila i najveće priznanje u svijetu rocka - mjesto u Kući slavnih: u ožujku će na svečanosti ulaska u Kuću nastupiti s grupom R.E.M. čiji je vođa Michael Stipe već umorio svijet od zazivanja njezina imena. Šezdesetogodišnja “svećenica punka” ili “kraljica rocka” u svim je nedavnim javnim nastupima pokazala točnu mjeru tolerancije za određene teme: burno iskazuje iritaciju kičastim pohvalama i sintagmama u kojima se njezino ime povezuje s poviješću rocka, a mekoću pripovijedanja o življenoj kulturi punk-rocka uvijek povezuje s uspomenama na drage prijatelje. Tako se, primjerice, neće ljutiti kad joj se kaže kako je fotografija na omotu njezina debija “Horses” iz 1975. prototip punk-poetese svih vremena, jer je za savršeno precizni minimalizam s androginom pjevačicom zaslužan Robert Mapplethorpe, svojevremeno Pattin ljubavnik i najbolji prijatelj do svoje smrti od side 1989. godine. Američka književna povjesničarka Camille Paglia je tu Mapplethorpeovu fotografiju proglasila “jednim od šest najvažnijih portreta žene od Francuske revolucije naovamo”. Gospođi Smith ta je fotografija emocionalna bomba, okidač za privatnu povijest “vlastitog” punka i rocka. “Nemam pojma što je zapravo punk. Čitav se život čuvam definicija, ne želim da me itko definira”, počinje priču o njujorškim danima u tipično manifestnom tonu. Početkom 70-ih, kad je Patti Smith u svojim dvadesetima živjela u njujorškom hotelu Chelsea s Robertom Mapplethorpeom pišući za muzički časopis, slikajući i “skladajući” poeziju, rock je “već bio napuhana priča”, daleko od nostalgičnog ideala Patti Smith koja je kao djevojčica čula pjesmu Little Richarda na radiju i “osjetila energiju koja se obraćala energiji njezina osjetljivog djetinjstva”. ‘Rock’n’roll je za mene oduvijek bio revolucionarni, seksualni, poetički i politički, kulturalni glas za sve ljude”, kaže Smith objašnjavajući zašto se u rock uključila u vrijeme njegove dežmekaste krize. “Osjetila sam, onako drsko kako već može netko s dvadeset godina, da moram nešto učiniti, a to ‘nešto’ mora imati veze s poezijom”, kaže ona koja je sa svojih 16 godina radila u tvornici (to je ona “Piš tvornica” koju je opjevala) i poslije smjene čitala posuđene zbirčice poezije Blakea, Stevensona i Sylvije Plath. Prvu knjigu poezije ukrala je u maloj knjižari, gdje je između pornomagazina i svakojake marginalne literature “iskopala” primjerak “Iluminacija” Arthura Rimbauda. U veljači 1971. Smith se odvažila na javno čitanje svoje poezije na Lower East Endu, u crkvi svetog Marka. Nastupali su i Andy Warhol, Sam Shepard, Todd Rundgren, Allen Ginsberg - prvoklasni izazov za početnike. Rock kritičara Lennyja Kayea, s kojim će kasnije osnovati The Patti Smith Group, zamolila je da svira “malo na električnoj gitari jednostavne ritmove, tek da podeblja stihove”. Tako su nastale prve stvari u njezinu opusu, balade sljubljene s energičnim rifovima i ona planetarno poznata, mudra formula “rocka od tri akorda u snazi čitavog svijeta”. Prvi nastup bio je kontroverzan - neki su slušatelji bili šokirani i bijesni zbog navodne blasfemije poezije u perfromansu. “A ja sam upravo tako našla put u rock’n’roll: kroz želju da nosim baklju poezije, revolucionarnih ideja i seksualne energije kroz žitavu arenu rocka. I htjela sam dati nešto krvi poeziji”, kaže Smith. Od nekoga tko je u “Horsesu”, jednom od najboljih rock albuma svih vremena, vrisnuo da je “Isus umro za tuđe grijehe, ne i moje”, publika uvijek očekuje beskompromisna rješenja: fatalnu razliku između žuđenog i realnog Patti Smith posljednjih desetljeća posebno ističe, vraća joj se, kao da stalno razmišlja naglas. Zašto je na vrhuncu karijere, nakon izuzetno uspješnog albuma “Easter”, nestala s rock scene, povukla se nakon koncerta 1979. u Firenci pred 70 tisuća ljudi, zna najširi krug tračera. Brak s Fredom Sonicom Smithom, gitaristom iz kultne detroitske punk grupe MC5, odveo ju je u “novu avanturu”: 80-ih su živjeli s dvoje djece (Jackson i Jesse) u predgrađu Detroita, uz navodne Pattine probleme s drogom i s nultim interesom za svijet. Nakon Fredove nagle smrti od srčanog udara 1994. u dobi od samo 45 godina, Patti se tegobno i dugo oporavljala (o čemu svjedoči i album “Gone again” iz 1996.). Tek se nedavno imala snage javno “obračunati” s onima koji su joj davnih 80-ih zamjerali “sterotipnu ulogu majke i domaćice”. “Nisam feministička ikona: nikada nisam govorila u ime neke stranke ilil frakcije, roda ili spola. Govorim u ime svih ljudi, 1975. govorila sam o maloj grupi obespravljenih, a danas smo obespravljeni svi”, podiže glas Smith, posebno iritirana političkom malodušnošću suvremenih glazbenih i medijskih zvijezda koji “ne dižu svoj glas protiv američkog rata u Iraku”. “Ne razumijem. Ne postoje više ljudi poput Susan Sontag ili Stevea Earlea”, kaže Smith koja je 2000. godine nastupala u predsjedničkoj kampanji Ralpha Nadera, kandidata stranke zelenih. Gluha je za novu generaciju muzičara sa žalopojkama o “nedostatku novca i opreme”. Psovke su jedini odgovor za one koji “ne žele raditi, a od države očekuju subvencije”. “Nađi si posao, pa ćeš pronaći i svoju umjetnost”, kratko će Patti, čiji talog iskustva govori u prilog. Daleko od privilegiranih, Patricia Lee Smith rasla je u New Jerseyju, u radničkoj obitelji oca ateista i majke pripadnice Jehovinih svjedoka, kao prvo od četvero djece. Majka je voljela operu i poeziju, od čega je Patti profitirala; otac je cijenio fizički rad prije svega, zbog čega je Patti, kako sama tvrdi, čitav život smatrala da je rock izlet od “pravog posla - slikanja, kiparstva, fotografije”. Sa 16 godina napustila je školovanje zbog djeteta koje je rodila i bila prisiljena dati na posvajanje: taj će je događaj proganjati kao “mračna sjena, žitav život”. Ako uzmemo da je Pattina pjesma “Piš tvornica” metafora života prije njezina njujorškog uspjeha, New York je znak dekadencije: “Krajem 70-ih se više nisam mogla prepoznati, postala sam rock zvijezda s policijskom pratnjom i ekipom paparazza”. Posljednjih deset godina Patti se sasvim posvetila djeci, a knjigu poezije “Proricanje nevinosti”, nazvanu tako u čast Williamu Blakeu, objavila je prošle godine, nakon punih deset godina šutnje. “Nisam mogla progovoriti o smrti svoga muža u pjesmama, zato nisam pisala.” Njezin je dvadesetogodišnji sin, najbolji gitarist kojeg sam ikada čula”, jedan od onih koji svoju priliku traže na teži, Pattin način. Najavljuje nove projekte s osjećajem “početka zrelog života”, govori o novom albumu obrada pjesama: od Jefferson Airplanea do Jimija Hendrixa, Tima Buckleyja, Nirvane i Red Hot Chilli Peppersa. Kad je pak pitaju za ime nepravedno zanemarenog muzičara u povijesti rocka, kaže samo: “Fred Sonic Smith i njegov bend. Pjesma ‘City Slang’, slušajte tu gitaru i taj glas.”

08.02.2007.

Igor Mandic

"Sebi pod kožu" Igora Mandića u beogradskoj knjižari Akademija Knjiga Igora Mandića - "Sebi pod kožu" (IK Profil), biće promovisana večeras od 18 sati u beogradskoj knjižari Akademija, saopšteno je iz IPS. O knjizi će govoriti Tihomir Brajović i Teofil Pančić. Igor Mandić rođen je 1939. u Šibeniku, diplomirao je (1963) komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. U njegovom pozamašnom opusu (više od 30 knjiga) izdvajaju se književno-kritičke knjige, analize modernih fenomena, dela koja se u idejnom i polemičkom tonu zauzimaju za sudbinu preživljavanja u post-komunističkom društvu. "Prebiranje po (formalno hronološki) jednogodišnjim dnevničkim beleškama (od avgusta 2003. do avgusta 2004), iz neobavezne (samo)ironije i provokativnog ‘skidanja do gole kože’, u ovoj Mandićevoj knjizi prerasta u svojevrsnu ‘slučajnu autobiografiju’. Ulazeći ‘sebi pod kožu’ autor govori o skoro pedeset godina svoga javnog i privatnog života... Knjiga je začinjena zabavnim prikazom obrazovanja, a u kombinaciji fikcije i dokumentarnosti, sve to je predočeno neobično živahnim, žestokim i zapanjujućim stilom. Rušenje mogućih unapred zauzetih stavova - ‘Pa, ko je, u stvari, taj Igor Mandić?’ - ovde dobija udarce sa svih strana, jer je sam autor uradio nešto nedopustivo, ulazeći ‘sebi pod kožu’". K. R.

24.11.2006.

Borislav Pekic

Pekić je napisao toliko knjiga kao da je živio bar 200 godina Ljiljana Pekić Novo izdanje sedmotomnog romana “Zlatno runo” Borislava Pekića (Podgorica, 1930 - London, 1992) nedavno je objavio “Dereta”. To je roman-saga o porodici Njegovan-Turjaški posmatrana od 1361. do 1941. godine, na prostoru Jedrena, Carigrada, Tivaja, Janjine, Moskopolja, Kragujevca, Beograda do Turjaka u Sloveniji. U prvih pet knjiga unijete su ispravke i sugestije Borislava Pekića, dok je šestu i sedmu knjigu redigovala arhitekta Ljiljana Pekić, piščeva supruga, koja već godinama brižno njeguje Pekićevu književnu zaostavštinu. Za “Vijesti” ona je govorila o “Zlatnom runu” i Pekićevim knjigama. Po riječima gospođe Pekić, njen suprug je počeo da razmišlja i oblikuje “Zlatno runo” još u zatvoru 1952. godine. To je bio prapočetak sa malim brojem ličnosti i mnogo skromnijim idejama. Već tad se rađala ona čuvena genealogija porodice Njegovan-Turjaški. Godinama je proširivana dok na kraju nije dostigla obim od oko 100 likova. Nastale su i one poznate table od plute na kojima je Pekić detaljno komponovao konstrukciju epizoda, određivao mjesta na kojima će se pojaviti dijalozi, odnosno glasovi sa Badnje večeri iz 1941. godine, a gdje djelovi iz istorije Beograda. Sve je bilo tačno sračunato: koliko će kome dati prostora i u koje vrjeme će se koja ličnost pojavljivati, sa kim će razgovarati, gdje će biti koji monolozi, kao i teme događanja. Pekić je uvijek bio izvanredno sistematičan u svemu pa i u pisanju, ali tako je i jedino moguće napisati knjigu od 3260 stranica, koja predstavlja i najobimniji roman južnoslovenskih književnosti. “Zlatno runo” je posljednji put objavljeno 1991. godine, kod sarajevske “Svjetlosti”, a knjige je uredio Ivan Lovrenović. O tome zašto se toliko čekalo na novo izdanje, Ljiljana Pekić objašnjava: - To djelo je veliki poduhvat za svakog izdavača, naročito sada sa ovom našom smanjenom teritorijom, i naravno umanjenim brojem čitalaca. Pored toga niko nije bio spreman da pomogne izdavanje, ni Ministarstvo za kulturu, ni Ministarstvo prosvjete, niti Gradska skupština Beograda. Izgovor - da bi to bilo ponovljeno izdanje - neuvjerljiv je, jer se radi o kapitalnom djelu jednog od naših najvećih književnika. Izdavač “Dereta” i glavni urednik Petar Arbutina, smatrajući da ovo djelo mora da se objavi, preuzeli su taj gigantski zadatak, shvatajući neprocjenjivu vrijednost “Zlatnog runa” za našu kulturu i književnost, a koje istovremeno predstavlja i krunu Pekićevog opusa. Zahvalna sam im u ime brojnih čitalaca kojima će konačno opet biti dostupna ova epopeja. Novo, “Deretino” izdanje “Zlatnog runa” se razlikuje od prethodnog. Na redakciji romana radila je Ljiljana Pekić: - Postojao je veliki vremenski razmak između objavljivanja prvih pet knjiga i šeste i sedme knjige “Zlatnog runa” - objašnjava naša sagovornica i dodaje: - Da bi se podsjetio i mogao da nastavi, Pekić je morao ponovo da pročita prvih pet knjiga. Iskoristio je priliku i sve korekcije je izdiktirao i bilježio na magnetofonskim trakama. Snimio je istovremeno i ideje koje su mu padale na pamet u vezi pisanja nastavka, dopunjavao likove, razrađivao fabulu. Te bilješke sam djelimično objavila u knjizi “U traganju za Zlatnim runom”. Štampan je prvi dio u izdanju BIGZ-a, dok drugi i treći tom čekaju kod izdavača “Stylos” iz Novog Sada već tri godine. Njihov direktor Franjo Petrinović svake godine obećava objavljivanje, ali se to nikako ne ostvaruje. Među tim komentarima nalazile su se ispravke, koje sam ja prije dvije godine unijela u primjerak romana, u očekivanju ponovnog štampanja. Kada se ukazala prilika da se djelo objavi, imala sam gotov rukopis sa svim Pekićevim ispravkama. Na osnovu i u skladu sa njegovim intencijama ja sam te korekcije prenijela u sljedeće dvije knjige. Pored toga bilo je i grešaka u transkripciji stranih riječi kako grčkih tako i njemačkih i francuskih, pa je i to sada ispravljeno. Mislim da bi Pekić bio veoma zadovoljan kako luksuznom opremom knjige, tako i izvršenom revizijom. U godišnjaku “Anali Borislava Pekića”, prije nekoliko godina objavljena je iz Pekićeve zaostavštine “Slikovnica Njeg ovana, Turjaških i istorijskih ličnosti iz fantazmagorije Zlatno runo od I do VII knjige”. Riječ je o 45 fotografija koje je Pekić isijecao iz štampe i davao im imena svojih junaka. Objašnjavajući piščev postupak, kao svojevrsno oživljavanje književnih junaka naša sagovornica je istakla: - Da bi se potpuno uživio u doba i likove “Zlatnog runa”, jer bez toga ne bi bilo moguće stvoriti takav roman, Pekić je nalazio slike iz Beograda i Srbije odgovarajućeg vremena, pa ih je imenovao prema svom viđenju ličnosti iz sage o Njegovan-Turjaškima. Sačinio je album njihovih fotografija, koje su objavljene u “Analima”. U kući smo stalno pričali o Simeonima i drugim osobama iz romana, i tako su oni postali naša porodica, naši prijatelji. Sa Njegovanima smo ručavali i spavali, oni su se uselili u naš život i tu i ostali. O njima smo diskutovali i pretresali njihove doživljaje, smijali se njihovim reakcijama, tretirali ih kao ljude od krvi i mesa. Poznato je da je Borislav Pekić predano radio na svakoj svojoj knjizi, na primjer, za dramu “Generali” proučavao je strategije i vještine ratovanja, u romanu “Hodočašće Arsenija Njegovana” vidi se da je posjedovao i znanje iz oblasti arhitekture. Pošto su likovi u Pekićevim romanima uvijek imali određena zanimanja, on je želio da se detaljno upozna s profesijama kojima su se bavili njegovi junaci. - Smatrao je da za to treba da temeljno prouči literaturu, makar od toga upotrijebio samo deseti dio - objašnjava Ljiljana Pekić. - Za “Zlatno runo”, pošto su ličnosti živjele u razna doba i imali razna interesovanja i zanimanja, bilo je potrebno prikupiti ogroman broj knjiga iz specifičnih oblasti. Kada sam prije nekoliko godina popisala knjige koje imamo, shvatila sam tek onda šta je sve pročitao, mada to nije obuhvatilo i mnoge knjige koje je uzimao iz raznih biblioteka i arhiva. Bilo je tu knjiga iz najrazličitijih i najnevjerovatnijih oblasti kao što su: berzanski izvještaji iz XIX i XX vijeka, statistički dokumenti, transkripti sa sjednica Narodne skupštine, opisi narodnih običaja, knjige o istoriji novca, zbornici raznih zakona, knjige o privrednom razvoju, pa knjige o narodnim ljekovima, čak i o grnčarstvu i šminkanju. Detaljno je proučavao istoriju Beograda i Srbije preko mnoštva izvora i dokumenata, da bi mogao o tome kompetentno da piše. Građa je bila izuzetno obimna, pa je Pekić uvijek pravio biljeleške prilikom čitanja, a pored toga je imao i izvanredno pamćenje. Obične, svakodnevne stvari nije pamtio, ali je volio istoriju i tu je znao najnevjerovatnije detalje, ne samo iz naše već i iz antičke grčke, cincarske, francuske i engleske istorije. Borislav Pekić nikada nije mislio da će “Zlatno runo” biti prevedeno na bilo koji strani jezik. Ne samo zbog obimnosti djela nego i zbog specifičnosti jezika, koji je bio različit za razna doba u kojima su se radnje odvijale. Međutim, ističe naša sagovornica, desilo se čudo: - Francuska vlada ima poseban fond iz koga se finansiraju kapitalna djela vrhunskih pisaca strane književnosti, pa je njihova komisija odabrala “Zlatno runo” za prevođenje i štampanje, što je veliki uspjeh i čast. Izdavač “Agone” na taj način dobija dotaciju za izdavanje po jednog toma “Zlatnog runa “ svake godine. Do sada su se pojavila tri toma, ove godine izlazi četvrti, a do 2009. će biti završeno cijelo “Zlatno runo”. Blagodareći talentovanoj prevoditeljki Mirej Roben ovo čudo se ostvarilo. Ona je maestralno prevela i nekoliko drugih djela Pekića kao što su: “Vreme čuda”, “Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana”, “Čovek koji je jeo smrt”. Ovo posljednje je doživjelo da bude od kritičara nominovana kao najbolje djelo (u izboru od oko 600) prevedeno u Francuskoj prošle godine, zaključuje Ljiljana Pekić. Novosadski “Solaris” već nekoliko godina objavljuje Izabrana djela Borislava Pekića, među kojima su i pet knjiga iz zaostavštine: “Sentimentalna povest Britanskog carstva”, “Filosofske sveske”, “Političke sveske”, “Korespondencija kao život: prepiska sa prijateljima: 1965-1986”, “Korespondencija kao život: pisma Ljiljani”. - Sada s e pripremaju izabrane drame i knjiga eseja - dodaje naša sagovornica. - Biće to na kraju jedna lijepa i obimna edicija izvanredno dizajnirana. Pekić je godinama pisao dnevnik i to je povremeno štampano u časopisima. Ima još oko 3500 strana, koje nigdje nijesu objavljene. Postoje skice za romane (“Srebrna ruka”, “Crveni i beli”), ali taj materijal treba još sređivati, jer je obiman i doseže i po nekoliko stotina stranica. Pored toga ima mnogo bilježaka, grafikona i studija koje još čekaju. O nekim periodima njihovog života mogli smo saznati i iz dvije knjige pisama “Korespondencija kao život”. Saznajemo da je Borislav Pekić sva svoja pisma pisao u duplikatu. Objavljene knjige su samo dio te prepiske. - Postoje još obimna korespondencija sa drugim prijateljima, pisma roditeljima, rođacima, pa i meni, ali to nijesam još sredila. Pekić je radio neumorno, napisao toliko kao da je živio 200 godina, a sada treba sređivati ono što on nije stigao. Ja sam počela krajem marta “blog” Borislava Pekića u cilju upoznavanja šire publike s njegovim opusom. Objavljujem naizmjenično na srpskom i engleskom. Ažuriram ga konstantno, no radim to s puno ljubavi što i zaslužuje čovjek kalibra Borislava Pekića (adresa je: http//borislavpekic.blogspot.com). Tu se objavljuju i događaji u vezi “Fonda Borislava Pekića” (koje pomaže već nekoliko godina “Telekom Srbije”), eseji, djelovi priča ili romana, kao i nešto iz zaostavštine. - Biće posla za cio moj vijek, zaključuje Ljiljana Pekić. NJEGOŠEVA NAGRADA KAO VRHUNAC Crna Gora mu je mnogo značila i bila uvijek u najlepšoj uspomeni - svjedoči piščeva supruga. - Često je posjećivao, bilo poslovno (radio je godinama za “Lovćen film”), bilo privatno. Imao je divnih i iskrenih prijatelja, do kojih mu je posebno bilo stalo i na koje je mogao uvijek i u svako doba da se osloni. U časopisu “Stvaranje” objavljivao je godinama i održavao stalne veze sa Crnom Gorom. Na kraju je dobio i najveću nagradu - Njegoševu - koja je za njega predstavljala vrhunac i izu zetno priznanje. Uručenjem ove nagrade bio je duboko ganut i počastvovan. Vujica OGNJENOVIĆ

22.11.2006.

Po diktatu nesvesnog

Sto pedeset godina od rođenja Sigmunda Frojda

Najveći Frojdov doprinos je otkriće značaja nesvesnog. Pozitivizam je tvrdio da čovek može steći spoznaju sebe i sveta, ali za Frojda slobodna volja je deluzija. Niti smo potpuno svesni šta mislimo, niti ponašanje zavisi od svesnih odluka
Sigmund Frojd (1856-1939) je tvorac psihoanalize, teorije koja rasvetljava način funkcionisanja čovekove psihe. Psihoanalitičku teoriju primenjivao je i prilikom analize mitoloških, antropoloških, umetničkih i religijskih fenomena. Frojd ističe značaj nesvesnog kao preovladavajućeg faktora koji suštinski upravlja čovekovim ponašanjem i emocijama i zahvata veći deo našeg uma. Od centralne važnosti je osloboditi potisnuti, nesvesni sadržaj i prepoznati njegovu dinamiku. Ovo se postiže metodom slobodnih asocijacija, kada je svesna kontrola oslabljena ili tumačenjem snova koji razotkrivaju skrivene istine. Metod slobodnih asocijacija podrazumeva da dopustimo da naše misli slobodno teku, onako kako se u nama javljaju, bez ikakve logičke ili bilo koje druge kontrole.

Po Frojdu, čovekova ličnost se sastoji iz Ida, Ega i Superega. Id je onaj deo kojim vladaju instinktivni seksualni porivi koji traže zadovoljenje. Super-ego predstavlja "savest", što znači društveno uslovljene kontrolne mehanizme koje roditelji usađuju deci u najranijem detinjstvu. Ego je svesno ja, stvoreno kroz napetost i interakciju između Ida i Superega. Ego pokušava da pomiri suprotstavljene zahteve Ida i Superega sa uslovima spoljne realnosti.

Frojd poentira da je dete od samog rođenja vođeno potrebom za telesnim zadovoljstvom, koje prolazi kroz više faza. Prva je oralna, gde se zadovoljstvo postiže sisanjem. Sledi analna faza, kada se izvor zadovoljstva premešta na anus. Zatim dete razvija interesovanje za seksualne organe što predstavlja falusnu (genitalnu) fazu. U falusnoj fazi se javlja seksualna želja prema roditelju suprotnog pola i neprijateljstvo prema roditelju istog pola (Edipov kompleks). Ova osećanja stvaraju društveno uslovljeno osećanje krivice, a kod dečaka i strah da bi ga otac mogao kazniti kastracijom. Privlačnost i mržnja su obično potisnuti, a dete rešava Edipov kompleks identifikujući se sa roditeljem istog pola. Ovo se događa negde oko pete godine, kada dete ulazi u latentni period, u kom seksualna motivacija postaje manje izrazita. Latentno razdoblje traje do puberteta kada započinje zreo genitalni razvoj u kome se zadovoljstvo usredsređuje na genitalno područje.

Po Frojdu, mnoge neuroze (fobije, histerične paralize i bolovi, neke vrste paranojaÖ) potiču od duboko traumatskih iskustava iz prošlosti pacijenta, ali su zaboravljena, skrivena od njegove svesti. Cilj psihoanalitičkog tretmana je da pacijent ponovo postane svestan ovih trauma kako bi se sa njima suočio, intelektualno i emocionalno, te prevazišao suštinske intelektualno i emocionalno uzroke neurotičnih simptoma. Nužno je razotkriti i steći uvid u nesvesne sile i značenja koja stoje iza mnogobrojnih iscrpljujućih i onesposobljavajućih simptoma, karakternih crta, obrazaca ponašanja, partnerskih odnosa i odnosa prema sebi, zatim pratiti njihovo porekla i razvoj kroz individualnu životnu istoriju i iskustvo. Psihonalitički tretman koji podrazumeva i stalnu proradu uticaja nesvesnog na svakodnevni život, fantazije i snove - ne samo da donosi veliko olakšanje, već novoostvareno ovladavanje nad sopstvenim emocionalnim životom pruža mogućnost promene. Pronalaženje novog i sopstvenog rešenja za probleme! Terapija psihoanalizom podrazumeva učestale seanse, u trajanju od 45 do 50 minuta, u dogovorenim terminima. Klijent leži na kauču, što mu omogućava bolji pristup unutrašnjim procesima. Psihoanalitički orijentisana psihoterapija je modifikovana psihoanaliza - seanse se održavaju ređe i klijent ne leži na kauču.

Početak tretmana je procena kako od strane analitičara, tako i pacijenta za primenu ove metode. o kojoj se detaljno obaveštava, s obzirom da se radi o metodi kod koje nema "instant" rešenja.

Psihoanaliza je izvršila presudan uticaj na umetnost dvadesetog veka, poglavito na visoki modernizam, psih odeličnu umetnost i roman toka svesti.

Aleksandra Arizanović
22.11.2006.

Biografija o geniju

 Blezu Paskalu

Ima filozofa koji svetu daruju najfiniji cizelirani sistem kojim se celokupni univerzum iz jednog načela može objasniti. U Overnju rođeni matematički vunderkind Blez Paskal (1623-1662), docniji oponent jezuita, ide bez ikakve sumnje u velike filozofe, ali ne kao veliki graditelj sistema. U njemu pre valja videti preteču francuskih moralista - Lafonten, Larošfuko, Montenj - koji u pravi čas iznađu pravu sentencu - "Srce ima razloge koje razum ne poznaje". Za Ničea je Paskal bio "kako poštenjem, tako i duhom, prvi hrišćanin". Dakako, Niče je poznavao i druge znamenite hrišćane, Avgustina ili Lutera, ali Paskalu je davao prednost.
Paskal je svemu tražio uzrok, te su konflikti bili neizbežni jer je istinu, ukoliko ju je znao, morao kao po kakvom diktatu javno da saopštava. Kroz neumorno istraživanje iscrpeo je samoga sebe i u borbi sa svojom bolešću i protiv državnog i crkvenog establišmenta, te je tek uspeo da dosegne 39 godinu. Sav svoj posed, shodno načelima hrišćanskog morala, darovao je siromasima.
S dvanaest godina samostalno je razvio Euklidove aksiome, sa sedamnaest je pisao naučne traktate o fizičkim fenomenima. On je otkrio mašinu za računanje, zakon o spojenim sudovima i položio osnovu diferencijalnom i integralnom računu. Nije nikakvo čudo što je u jeziku programera i danas o "Paskalovom trouglu" reč. Uza sve to bio je jedan od najobdarenijih pisaca na francuskom jeziku. Ne samo u matematici i eksperimentalnoj fizici, već i kao filozof religije nadrastao je uticajem i Dekarta. Žak Atali, lični savetnik predsednika Fransoa Miterana, o kome je napisao opsežnu biografiju, objavio je nedavno ovu Paskalovu biografiju - Jacques Attali Blaise Pascal. Biographie eines Genies. Klett-Cotta Verlag, Stuttgart 2006.
Zasluga Atalijeve biografije sastoji se u tome što nam višestrukost Paskalove ličnosti iznosi na plastičan način. Pedagoška uloga Blezovog oca, Etijena Paskala, koji se sam o sinu starao, izuzetno je visoka. Ta uloga je spojena sa socijalnim i političkim miljeom Francuske pod Lujem XIII i Lujem XIV. To je vreme Rišeljea i Mazarena, vreme gorkih intelektualnih i religijsko-političkih debata u koje se Paskal, počev od svoje tridesete godine, rado uplitao. Druga posebnost Atalijeve biografije sastoji se u spoju životnih linija s nemirima političke scene Pariza.
Danas je teško rekonstruisati u čemu se zapravo sastojao problem u posthumnom objavljivanju putopisa biskupa Korneliusa Janseniusa o Blaženom Avgustinu. Danas je u teologiji opšteprihvaćeno mišljenje da je Jansenijusovo tumačenje pozne Avgustinove doktrine o blagodati bilo korektno. Shodno tom učenju, Bog ne želi da svi ljudi postanu blaženi. Avgustin je učio da su ljudi, kao posledica prvorodnog greha, zaslužili smrtnost i večni pakao; samo je malo predestiniranih koje je Bog odabrao. To učenje je u Francuskoj u 17. veku kod aristokratije i visoke buržoazije izazivalo religiozna pokajanja. Ono je uzrok novonastaloj distanciranosti prema bogatstvu i moći. Ono je razvilo visoka individualna samoispitivanja: hrišćanin mora samoga sebe da ispituje da li je Božiji izabranik i da li je kadar da se toga udostoji. Sve je, dakle, plod Božije blagodati, iz čega se može zaključiti da ni Crkva ni Svete tajne nisu neophodne. No Janseniusova knjiga je postala kamen razdora. On je vaspostavio originalnu stringentnost Avgustinovog učenja u odnosu na oficijelnu univerzitetsku teologiju. Pojedini jezuiti formalno su zadržali novozavetnu i avgustinovsku etiku kroz kompromise i dovitljive distinkcije, ali su je de facto obesnažili. Konflikt je bio neizbežan: s jedne strane učeni hrišćani, mahom laici koji se pozivaju na Avgustina, dok je na drugoj strani većina teologa sa Sorbone i jezuita koje su kralj i papa podržavali. Paskal se svojom polemikom stavlja na stranu Jansenista objavljivanjem svojih Pisama provincijalcu (Les Provinciales). U njima se ruga teolozima sa Sorbone i zajedljivo pita Jezuite kakav odnos ima njihovo moralno učenje u odnosu na Jevanđelje.
Atalijev naglasak nije na teologiji. Na prvih 200 stranica reč je o Paskalovoj porodici, matematic i, fizici. One empatično skiciraju Paskalov incestuozni odnos prema svojoj mlađoj sestri Žaklin. Tome slede sto stranica o Provincijalcu, a narednih sto o nedovršenoj Paskalovoj apologiji hrišćanske religije. Atali čita Paskalove Misli (Pensées) kao filozofsku analizu condition humaine, kao njenu veličinu i njenu bedu.
U svoj zavidnoj erudiciji Atalijevog biografizma postoji jedna iritirajuća tehnička sitnica koja baca senku na akribiju ove zanimljive biografije. Atali citira izvore bez broja dotične stranice ili godine objavljivanja, ili pak latinske izvore u francuskoj transkripciji. No, zapostavi li se ta sitnica, može se s dobitkom uživati u širini i dubini autorovog biografskog zahvata i njegovoj opsenjujućoj narativnoj kompetentnosti.

Zoran Andrić
13.11.2006.

Највећи умови савременог доба

Њутн, Ајнштајн и Тесла „Лички Прометеј” испред Леонарда да Винчија, Галилеа Галилеја, Стивена Хокинга, Јохана Кеплера и Чарлса Дарвина Никола Тесла Никола Тесла увршћен је у највеће умове савременог доба, и то у години обележавања века и по од рођења (1856–1943). Одмах иза Исака Њутна и Алберта Ајнштајна, двојице научних горостаса који су својим генијалним увидима уоквирили данашњу физику. А испред Леонарда да Винчија, Галилеа Галилеја, Стивена Хокинга, Јохана Кеплера и Чарлса Дарвина. Очигледно је „лички Прометеј” веома уважен међу обичним људима. Листу је саставио „Лајвсајенс”, познати електронски часопис за величање научних достигнућа, а на основу гласања своји читалаца. Заслуге свакога су процењене од један до пет, што је у укупном збрајању и дељењу одредило коначан редослед. Занимљиво је да су на списку одбраних само три научнице – Марија Кири, Хенријет Ливит и Барбара Маклинток – и двојица великана који нису истраживачи – Волфганг Амадеус Моцарт и Махатма Ганди. ИСАК ЊУТН (1643–1727) утемељио је теорију гравитације и оставио три важећа закона кретања тела. Проучавао је брзину звука, показао да су све боје потекле из беле светлости, побољшао разумевање Сунчевог система и изнео претпоставку у вези с пореклом звезда. У коначном збиру добио је – 3,9. АЛБЕРТ АЈНШТАЈН (1879–1955) јесте с десетинком мање (3,8), а са истим скором као Никола Тесла и Леонардо да Винчи, на другом месту, иако је остварио нека од најкрупнијих постигнућа у науци – општа и специјална теорија релативности. Знатно је допринео установљењу квантне теорије, а Нобелову награду завредио је објашњењем фотоелектричног учинка. У раној младости су га називали спороучећим ђаком. НИКОЛА ТЕСЛА је увео човечанство у електрично доба и стога га сматрају једним од најблиставијих научника у технолошкој историји. Осмислио је индукциони мотор, флуоресцентну лампу и наизменичну струју коју је – на дивљење и чуђење савременика – пропуштао кроз своје тело. И у другим огледима је имао успеха, а помиње се да је у детињству омануо покушавши да са отвореним кишобраном полети с крова. ЛЕОНАРДО ДА ВИНЧИ (1452–1519) праузор је ренесансног човека, обдареног за анатомију, архитектуру, астрономију, инжењерство, сликарство, вајарство и проналазаштво. Мада је највише упамћен по величанственој слици „Мона Лиза”, у забелешкама је нађено да је разрадио летеће машине, потанко исцртао људске органе и замислио првог робота. ГАЛИЛЕО ГАЛИЛЕИ (1564–1642) означен је оцем савремене астрономије, физике и науке; први је обавио поуздана посматрања телескопом, иако га није сам измислио. Уневши извесна унапређења, опазио је четири највећа Јупитерова пратиоца, што му је помогло да учврсти претпоставку да је Сунце у средишту нашег света супротставивши се црквеном учењу да је то Земља. Први је уочио и Сатурнове прстенове. Заостао је две десетинке за претходном тројицом. БЕНЏАМИН ФРАНКЛИН (1706–1790) био је један од предводника просвећености у својој земљи, због чега су га историчари поздрављали као „првог Американца”. Запамћен је по великој обдарености и разноврсним интересовањима, измисливши пераја за пливање, нарочиту пећ, светлећи штап, стаклену хармонику, а изазивао је дивљење огледима са муњама (приказаним и у цртаћима). ВОЛФГАНГ АМАДЕУС МОЦАРТ (1756–1791) представљао је музичко чудо још у детињству, јер је почео да компонује у петој, а прву симфонију написао у десетој години. Оставио је више од 600 дела – концерте, опере и симфоније. Упркос кратком животу, прозван је најзначајнијим европским класичним композитором. ТОМАС ЕДИСОН (1847–1931) је, по свему судећи, најплодотворнији проналазач свих времена – око 1.100 изума. Усавршио је писаћу машину и покретне слике, осмислио ужарену нит у сијалици, фонограф и – нећете веровати – прву справу за тетовирање. Жестоко се борио против Николе Тесле у чувеном „рату струја” и изгубио као поборник једносмерне. Сва тројица су сакупила по 3,5 бодова. СИВЕН ХОКИНГ (1942) рођен је истог дана када се славило 300 година од смрти Галилеа Галилеја. Математички је потврдио општу теорију релативности, потврдивши да је космос настао у тзв. Великом праску, што указује да се време окончава у „црним рупама”. Претпоставља се да би то могло да обједини општу релативност и квантну теорију. За тројицом испред касни једну десетинку. ЈОХАН КЕПЛЕР (1571–1630) био је надарен математичар, астроном и астролог и, вероватно, кључни човек научног преврата у 17. столећу. Утемељио је законе планетарног (о)кретања, одредио годину рођења Исуса Христа, описао преламање светлости у људском оку и дотерао телескоп. ЧАРЛС ДАРВИН (1809–1882), на основу посматрања на острвљу Галапагос, успоставио је теорију еволуције, показујући да се врсте мењају деловањем природних закона и сексуалног одабирања. Дуго се у себи рвао с том замисли док није, две деценије након повратка с путовања, објавио „Порекло врста”. МАРИЈА КИРИ (1867–1934) претеча је у радиологији, два пута је овенчана Нобеловом наградом (за хемију и физику), а у њену и част супруга Пјера јединица за радиоактивност названа је – кири. Издвојила је два радиоактивна елемента, полонијум и радијум, чија је својства изучавала и примењивала, због чега се дуготрајно изложила зрачењу. Ово двоје имају по 3,3 бода. АЛЕКСАНДЕР ГРЕЈАМ БЕЛ (1847–1922) један је од најплоднијих изумитеља својег времена. У то се упустио да би помогао глувој мајци да боље чује. Највише се прочуо по телефону, иако је 2002. обелодањено да га је неколико година претекао Антонио Меуки, детектору метала, фотофону и хидродинамичном крилу. ВЕРНЕР ФОН БРАУН (1912–1977) оглашен је „оцем америчког свемирског програма”, јер је осмислио погон за сателите и велике ракете. Маштао је да ће људи изградити свемирске станице око Земље и свемирске летелице налик авионима. И он и претходник су укњижили по 3,1 поен. ХЕНРИЈЕТ ЛИВИТ (1868–1921), названа „женом рачунаром”, сачинила је каталог са више од 1.500 разнородних звезда у Магелановим облацима. Уочила је да се сјајније спорије мењају, што је искористила да прорачуна растојање до удаљених космичких тела и галаксија. БАРБАРА МАКЛИНТОК (1902–1992) изучавала је хромозоме, а сматрају је оснивачем генетике ћелија. Осмислила је поступак посматрања хромозома и рекомбинације гена. Нобеловим одличјем је награђена за откриће тзв. прескачућих гена који утичу на испољавање „наследних јединица”. МАХАТМА ГАНДИ (1869–1948) оличење је ненасилног одупирања британском поробљавању Индије. Уздржаним противљењем постигао је више од оних који су се борили, издејствовавши слободу за своју отаџбину. И данас има мноштво поклоника у свету. Све троје је завредило 2,9 бодова. И последњи у овом набрајању, НОАМ ЧОМСКИ (1928), данас је најчешће помињани научник и оспоравани заступник политичке левице. Изазвао је преврат у теорији лингвистике увевши трансформациону граматику, а својим погледима упливисао је и на психологију упаливши искру тзв. сазнајне револуције. Прикупио је 2,6 поена. Станко Стојиљковић


Noviji postovi | Stariji postovi

ooooooooooooooo1
<< 03/2011 >>
nedponutosricetpetsub
0102030405
06070809101112
13141516171819
20212223242526
2728293031


MOJI LINKOVI

MOJI FAVORITI
-

BROJAČ POSJETA
149869

Powered by Blogger.ba