ooooooooooooooo1

Dobrodošli na moj blog...


24.06.2006.

Danas se navršava dvadeset godina od smrti pesnika Plavog čuperka

Pravi zoru kad je veče

Zidar, mornar, lutkar, boem, poeta: Miroslav Antić (Fotofrafija Dragutina Savića, iz knjige Lica 100 lica, Prometej 1996)


Književnik i novinar Raša Popov rekao je jednom prilikom da se tajna fenomena Miroslav Antić može odgonentnuti tehnikom "Fukoovog klatna". Iako je u svojim pesmama saopštavao filozofski ozbiljne stvari, Mika Antić je uspevao da bude dostupan svakom čitaocu. Zbog toga je postao klasik. Njegove pesme su lepa književnost, ali i bestseleri koji se čitaju i na plaži i u školskoj učionici. Naprosto, čovek je bio genije.
Rođen je u Mokrinu 1932. godine, a umro je 24. juna 1986, pre tačno dvadeset godina. No, i te bi se informacije morale uzeti s nevericom. Sam Antić je govorio da je živeo stotine godina. Pre svega zbog toga što je bio svestran i zato što nije bilo posla koji mu je bio stran. Lako je iz njegovih pesama uočiti koliko je voleo život i koliko se trudio da od njega uzme sve što mu se nudi. Bio je pre svega pesnik. "Plavi čuperak" ulazi u istoriju književnosti kao knjiga koja će se izdvojiti po broju izdanja. Bio je pesnik tinejdžera - pesnik koji se usudio da poetski rafinirano piše o njihovim prvim ljubavnim iskustvima i problemima. Međutim, bio je i mudrac, recimo u svojoj zbirci "Horoskop" koju posvećuje svom sinu s molbom da nikada ne pristane na čopor . U "Garavom sokaku", o čijim je pesničkim i astrološkim dostignućima najstudioznije i najbolje do sada pisao Antićev zemljak Raša Popov, bio je pesnik s jakim socio-angažmanom. Iako su često podvlačili njegovu boemsku crtu, Miroslav Antić je bio pesnik koji je godinama brusio svoju poetiku. Nekoliko zbirki pesama govori tome u prilog. U njima se Antić igra rečima i pesničkim oblicima, stilskim figurama i rimama.
U svojoj autobiografiji Mika kaže: "Rođen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je čista moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama... Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi, jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca.
Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije... Imam i neke nagrade i priznanja. Dve "Nevenove". Jednu za životno delo u poeziji za decu; Goranovu nagradu; nagradu Sterijinog pozorišta; Zlatnu arenu za filmski scenario; Nagradu oslobođenja Vojvodine; Sedmojulsku nagradu Srbije; Nosilac sam ordena zasluga za narod. Neko bi od svega toga mogao da napiše bezbroj stranica. Recimo: uređivao list "Ritam", ili uređivao Zmajev "Neven". Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima. Ostalo, što nije za najavu pisca nego za šaputanje, rekao sam u pesmi "In memoriam". I u svim ostalim svojim pesmama".
Ipak, jedan od najinteresantijih podataka vezanih za ovaj sočni i bogati životopis svakako je podatak da je Antić napisao i jedan ljubavni roto roman. Roto roman "Stepenice straha" objavljen je 1973. godine u "Novinsko-izdavačkom preduzeću Forum" iz Novog Sada, pod podnaslovom "Ljubavni vikend roman", a u znamenitoj ediciji "Svi pisci sveta". To je ljubavna priča o odrastanju tinejdžera Vuka Pavlovića koji na moru pokušava da osvoji visoku i strmu morsku liticu koja je već usmrtila nekoliko ljudi. To je prvi (avanturistički) nivo priče. S pojavom Olje, koja pravi zemljotres u srcu glavnog junaka, priča postaje ljubavna romansa. No, glavni junak Vuk ima haklberijevski problem. Njegovog junaka ne zlostavlja otac kao Haklberija Fina, ali se njegovi roditelji svađaju. Tražeći izlaz za Vuka, Miroslav Antić u priču uvodi Bobu, simpatičnu profesorku muzike koja je od onih karaktera za koje se ne zna šta su. Boba je i drugi roditelj i potencijalna ljubavnica. Svejedno, ona je još jedan arhetip biser u roto dramaturgiji Mike Antića.
Zanimljivo je kako se klasik naše književnosti prilagođava žanru. On pokazuje da je sjajan pesnik, ali i literarni zanatlija. Piše roman u jednom dahu, držeći se pravila vikend romana. To nije laka stvar, ali Antić, renesansna ličnost s hiljadu zanimanja, kao da piše roto roman iz tri poteza. Ovo je knjiga koja ne odudara previše od ostalih romana iz edicije "Svi pisci sveta". Ali, opet su tu pametne filozofske maksime koja obeležavaju Antićeve dvadeset dve zbirke poezije, a koje su tako lepo kocentrisane u zbirci "Horoskop". I u "Stepenicama straha" Miroslav je Antić. Već na prvim stranama stoji da ljudi obično gledaju u nešto, ali da ipak nije dovoljno videti. "Treba se setiti očima..." .
Roman "Stepenice straha" koji je reprintovan u sklopu sabranih dela Miroslava Antića koje je objavio novosadski "Prometej", mogao bi da bude sjajna metafora karaktera ovog neverovatnog čoveka čija bibliografija, bez preterivanja, liči na telefonski imenik. Ima čak 3225 bibliografskih jedinica! Tinejdžerski roman "Stepenice straha" potvrđuje Rašinu tezu o fenomenu "Fukoovog klatna" čiju je tajnu Mika očigledno znao i mogao bi s delimično odgonetne tajnu tog mudrog svaštara i zaljubljenika u svaki atom života.

Mića Vujičić

22.06.2006.

Emir Kusturica - kult margine, Goran Gocić

Radost življenja

Monografija o Emiru Kusturici, iz pera publiciste i filmskog kritičara Gorana Gocića, čita se pasionirano i predano, kao knjiga srodna nekoj formi primenjene enciklopedije ili sveznanja posvećenog fenomenima savremene umetnosti i kulture. U studiji o najslavnijem reditelju Balkana smenjuju se „odrednice” vezane za istoriju poluostrva, etničke, verske, političke odnose tokom poslednjih vekova, sa pojmovima partizanskog filma, novog primitivizma, „crnog talasa”, „praške škole”; tradicionalne kulturnoistorijske odrednice, kakav je Bahtinov termin karnevalizacije, ili Ničeova podela na apolonsko i dionisko u civilizaciji i umetnosti, sa savremenim pojmovima društvene teorije i filozofije, kakvi su transgresija, drugost, margina...

Mešaju se kratki ekskursi o magijskom realizmu, hlebinskoj školi, etno-fiilmu, sa imenima pisaca: Merimea (i njegove Karmen), Rablea, Markesa, Karpentijera, Andrića; imenima reditelja: Pavlovića, Petrovića, Grlića, De Sike, Bunjuela, Hičkoka, Felinija, ili sa subkulturnim fenomenima XX veka, kakvi su serijal filmova o DŽems Bondu, ili strip „Alan Ford”. No, čitav ovaj mozaik problema, pojmova i imena, naoko disparatnih, slaže se u celinu nalazeći svoju osu gravitacije u stvaralačkoj biografiji Emira Kusturice.

Tragična romska bajka

Enciklopedičnost monografije dobija, međutim, svoje pravo značenje tek u Gocićevom nastojanju da osvetli i podrobnije ispita korpus motiva koji čine jezgro Kusturičine filmske poetike. U tom kontekstu, usredsrediću se na razmatranje četiri ključna pojma za razumevanje ove studije: pojma margine, potom dioniskog u sedmoj umetnosti, globalnog fenomena etno-filma i, najzad, pojma blaženstva.

Margina u najširem dijapazonu njenog značenja (socijalna, politička, rasna, civilizacijska, kulturološka) kako nam autor otkriva, spaja Kusturičina životna opredeljenja i izbore sa presudnim opredeljenjima njegove estetike. Od televizijske adaptacije Andrićeve priče „Bife Titanik” – o čoveku sa rasne margine, Jevrejinu koga u smutnim ratnim vremenima ubija njegov „brat blizanac” sa društvene margine, besposličar i protuva, koji će priliku za izlaz naći u ustaškoj uniformi i revolveru – Kusturica u svim svojim filmovima svesno bira bednu i poniženu periferiju umesto uglađenog centra. Tako će bosanski govor i mentalitet, do tada mahom potcenjeni i ismejavani u bivšoj Jugoslaviji, zaslugom njegovih filmova (najviše Sjećaš li se Doli Bel”) dobiti kultni status, docnije krunisan novim primitivizmom i serijom Top lista nadrealista.

A u patetičnim trenucima nacionalnih buđenja Kusturica se bavi skupinom koja u Titovoj Jugoslaviji nije zaslužila ni atribut nacionalne manjine – tragična romska bajka (u „Domu za vešanje”) postaje hit Kanskog festivala i ultimativno ostvarenje filmskog postmodernizma s kraja 80-ih. Margina Amerike, prostorna i ona duševna, data je u vidu slovenski oneobičenih likova, krhotina „američkog sna“ u filmu „Arizona Dream”. U „Podzemlju”, kao i u filmu „Život je čudo” Kusturica se okreće Srbima, parijama i dželatima u očima planetarne javnosti poslednje decenije XX veka.

Podela na apolonsko i dionisko, koju je u razgovor o umetnosti i usudu moderne civilizacije uopšte uveo Niče u „Rođenju tragedije iz duha muzike”, nalazi značajnu primenu Gocićevoj knjizi. Studija „Kult margine” pokazuje suštinsko značenje dioniskog za opus Emira Kusturice, ali i za (toliko prezreni) duh Balkana. Dionisko se već na prvi pogled iskazuje u iracionalnosti Kusturičinih junaka, u doslednoj i radikalnoj primeni pravila koje je naučio od svog praškog profesora („...u dobrim filmovima svaki lik izgleda kao da prkosi gravitaciji“). Ali dionisko je i u celokupnoj atmosferi, duhu sevdaha, muzici koja često preplavljuje dramski najsloženije scene. Posebno u filmovima u kojima je kompozitor bio Goran Bregović („Dom za vešanje”, „Arizona Dream”, „Podzemlje”) scene smrti praćene su horskim pevanjem – i u ovom naricanju nije teško prepoznati daleki odsjaj antičke tragedije i funkciju hora koji je, prema Ničeu, sublimišući užas postojanja, činio e senciju dioniskog načela.

Dionisko je i u namernom narušavanju i ubrzavanju ritma, u katkad furioznim kretanjima kamere (u prvom delu „Podzemlja”, na primer); i u prenatrpanosti kadrova planovima, znakovima, simbolima, citatima, podtekstima, u opijanju izobiljem koje toliko iritira Kusturičine kritičare, odgojene na holivudskoj sterlinosti, ređe na bresonovskom asketizmu.

Večnost umesto vremena

Fenomen etno-filma u knjizi je precizno određen: vremenski je postavljen u okvire postmodernizma, značenjski razdvojen od naivne folk-umetnosti (kakve su indijske melodrame) ili od falsifikovanog egzotizma koji karakteriše „imperijalistički“ film (npr. „Polja smrti” R. DŽofija). Prema Gocićevom tumačenju „stvaralac etna mora da upozna izražajne kodove Zapada (naročito ako je njegov medijum film), a da pri tom ne sruši mostove koji ga spajaju sa `rodnom` umetnošću”. Kao preteče etno-filma on vidi Satajadžita Raja i Akira Kurosavu, dok su u savremenom filmu, pored Kusturice, njegovi najizrazitiji predstavnici Kinez Zan Gimou, Iranac Kjarostami, Brazilac Babenko, te Indijka Mira Nair. Kao i Markesovi romani i „bum” latinoameričke književnosti uopšte, i fenomen etno-filma prevazilazi uske okvire estetike – postmodernističkim jezikom rečeno, on govori o slomu Zapadnog kanona, otvaranju ka Drugosti i uvođenju „trećesvetskih” tendencija u kulturi i politici. Ili, nešto jednostavnije: Kusturica i kroz filmske motive i jezik izražava svoja antiglobalistička uverenja, održavajući pri tom, u svojim najboljim delima, ravnotežu između pripovedačke umetnosti Istoka i Zapada.

Pojam blaženstva otvara verovatno najinspirativniji segment ove monografije o Kusturici. Sam termin blaženstvo (kao prevod Bartovog joyissance) u priličnoj meri je sporan, jer u našem jeziku ima pretežno religioznu konotaciju; blaženstvo priziva eshatologiju i radost nebeskog života, večnost umesto vremena. No, u Gocićevoj analizi temelja Kusturičine poetike blaženstvo znači upravo radost življenja; to je ono, u počecima („Doli Bel”) smirenije, kasnije sve više neobuzdano i anarhično uživanje njegovih junaka u svakom bogovetnom trenutku postojanja. Gocićeve opservacije ovde pogađaju u srž problema pisanja o Kusturici. On kaže: „Razlog što su Kusturičini filmovi tako loše kritički obrađeni je u tome što se o blaženstvu ne može razložno govoriti.” Ali ne samo kod Kusturice, već i u čitavoj istoriji filmske umetnosti – teško je, gotovo nemoguće pisati o njenom esencijalnom sastojku, radosti življenja. Zajedno sa Vigoom, Trifoom, Felinijem, Menclom, DŽarmušom, Kusturica je jedan od vrhunskih sineasta blaženstva. Kod njega, međutim, blaženstvo izvire iz iracionalnosti, onog dioniskog načela koje kosmičku radost i uživanje ne razdvaja od opijenosti, jurodivosti, ludila. Bodler je govorio da sonet i elegija treba da predstavljaju idelanu formu kritike. Možda mi se zato, kao idelan prikaz većine Kusturičinih filmova, nameću oni uvodni stihovi Pandurovićeve „Svetkovine”: „Sišli smo s uma u sjajan dan/ Providan, dubok, – nama, draga, znan...”

Srđan VUČINIĆ

22.06.2006.

Pisma Vasilija Kandinskog na engleskom jeziku

Put do apstrakcije


London, 21. juna (SEEcult.org) - Pisma Vasilija Kandinskog, namijenjena dvojici njegovih patrona u Engleskoj, biće prvi put predstavljena na engleskom jeziku, na izložbi više od 50 slika čuvenog ruskog umjetnika u Tejt modern galeriji u Londonu.
Riječ je o prepisci Kandinskog s kolekcionarom i prorektorom Univerziteta u Lidsu ser Majklom Ernest Sadlerom i njegovim sinom Majklom, koji je preveo knjigu Kandinskog “O duhovnom u umjetnosti” iz 1912. godine. Pisma slavnog umjetnika pojaviće se u novom izdanju te knjige na engleskom, povodom izložbe “Kandinski: Put do apstrakcije: 1908-1922”, koja će biti otvorena od 22. juna do 1. oktobra. Jedno od pisama Kandinskog sugeriše na njegovu ozlojeđenost zbog isključenja iz njemačkog umjetničkog svijeta, s obzirom da je Hitler našao da su njegova djela uvredljiva.
“Sve moje slike uklonjene su iz njemačkih muzeja, osim u Hale/Sale, gdje je sve ostalo netaknuto”, naveo je, između ostalog, veliki umjetnik i ocijenio da su ljudi, nažalost, toliko zaokupljeni politikom da nema ni vremena ni prostora za umjetnost. Kandinski je izrazio i zadovoljstvo u tom pismu što “bar Engleska pokazuje veliko interesovanje za umjetnost”. Tejt galerija nabavila je kolekciju slavnog ruskog umjetnika 1982. godine. Kandinski, rođen 1866. godine u Moskvi, najprije je studirao pravne nauke, a zatim na akademiji u Minhenu počeo studije slikarstva.

Bio je u Ažbeovoj školi u Minhenu, a do Prvog svjetskog rata mnogo je putovao po Evropi. Pokrenuo je almanah “Plavi jahač”, prema kome je dobila ime i istoimena umjetnička grupa. Za vreme Prvog svjetskog rata vratio se u Moskvu i tamo ostao sve do 1921. godine. Imao je značajnu ulogu u avangardnim pokretima Oktobra, a po povratku u Evropu, stupio je kao profesor na Bauhausu, u kojem je ostao do dolaska Hitlera na vlast. Od 1933. živio je u Francuskoj, u kojoj je i umro 1944. godine. Kandinski je objavio nekoliko značajnih knjiga - osim “O duhovnom u umjetnosti”, i “Pogled u prošlost” (1913), “Tačka i linija na površini” (1926) i “Eseji o umje tnosti i umjetnicima” (posmrtno, 1955).

21.06.2006.

Vladimir Velickovic, slikar

Moj ugao: Biti dobar slikar, ali biti i dobar čovek

Intervju

"Već desetak godina ubeđuju me da pristupim francuskoj Akademiji umetnosti. Institucija stara skoro četiri veka i ja u njoj. Sve te sede glave, pa kako je i moja posedela, nisam odoleo poslednjem "napadu" čiji me je intenzitet osigurao da ću biti izabran. Moram da priznam da ne volim da gubim. A, ticalo se i ugleda naše zemlje. Nije nas bilo pod kupolom do sada, pa evo i to se dogodilo – kaže Vlada Veličković, srpski slikar i akademik, izabran i za člana francuske Akademije umetnosti 7. decembra 2005. godine, u fotelju koja je pripadala Bernaru Bifeu, slikaru egzistencijalisti. Dekretom Žaka Širaka, izbor je potvrđen 31. januara ove godine, te je Veličković postao prvi Srbin sa titulom francuskog akademika.

Posle studija arhitekture, Veličković se posvetio slikarstvu, a ubrzo, već 1966. godine, on je napustio rodni Beograd i nastanio se u Parizu. Njegovo stvaralaštvo, značajno za pokret figurativne naracije, nikoga nije ostavilo ravnodušnim. Pokušaj da pronikne u tajnu ljudske drame, odveo je Veličkovićevo slikarstvo, izražajno i precizno, ka obradi jedne velike teme – prolaznosti materijalnog sveta. Ljudsko telo, slabo i osuđeno na nestajanje, mučeno je, razapinjano, žrtvovano i osuđeno na fizičku smrt. Pored uspešne slikarske karijere, Vlada Veličković je od 1983. do 2000. godine bio profesor na pariskoj Visokoj školi slikarstva, izvodeći brojne generacije mladih umetnika. "Boravak na pariskoj slikarskoj Akademiji bio je za mene neprekidno bogaćenje. Radio sam punom energijom, nisam se štedeo, bio sam angažovan do kraja, ostavio sam im deo sebe i svog iskustva. Siguran sam da je moja poruka ostala duboko urezana u svakom pojedincu sa kojim sam bio u dodiru. Za 18 godina profesorovanja nisam imao ni jedan neuspeh na diplomskim odbranama. Beskrajno mi nedostaju – kaže Vlada o svojim studentima na početku razgovora.

Vaše slike, nalik hrišćanskim živopisima, istovremenu ukazuju na ljudsku snagu i slabost, fizičku i moralnu. Zašto na njima preovladava mračna, zemna strana čovekovih težnji?

U pitanju je izbor zasnovan na mom senzibilitetu. Moje zanimanje za određenu tematiku, kažete mračnu, zemnu, bilo je zacrtano već na samom početku, davnih pedesetih. Hranjen događanjima, informacijama i ilustracijama, složenim i dobro sačuvanim u sećanju, upamćenih do te mere, da mi i danas predstavljaju jednu vrstu podloge na kojoj gradim uz pomoć veoma preciznih simbola.

Prikazi na Vašim slikama ponekad izgledaju kao da su preuzeti iz udžbenika za sudsku medicinu - bez događaja, samo sa posledicama. Vi ste samo svedok. Ko je sudija ?

Na samom početku služio sam se dokumentima te vrste, ali mnogo više onima koji su pratili sve moguće događaje sa tragičnim posledicama. Vidno polje nam je preopterećeno sveprisutnim užasom, a svest i savest su na teškom, skoro nepremostivom ispitu. Svedok jesam, a i sebe i vas pozivam da budete sudija. Ne treba da se oslanjamo na vreme koje čini da se mnogo toga zaboravi, a ni na istoriju, koja se često zavarava činjenicama koje to nisu. Kao primer spomenuću sve ono što nam se dogodilo ovih poslednjih godina.

U Vašim delima nema zagonetki i misterija, nego se oseća želja da u duhu posmatrača ostavite ožiljak. Da li time postavljate pitanja ili dajete odgovore?

Neophodan je dijalog između gledaoca i gledanog. Prihvatanje ili odbijanje tog dijaloga je jednako važno. Indiferentnost je porazna. Dubina ostavljenog ožiljka je merilo efikasnosti onoga što vam je ponuđeno da pogledate. Nezavisno da li pitanje odbijete ili prihvatite, ožiljak postoji, manje ili više bolan. Neophodan je. Ja samo pokušavam, a ne znam da li i uspevam, da prikažem šta je čovek sposoban u svom ludilu, nacionalističkom, fanatičnom i religioznom, da učini istom tom čoveku. Znači, moj zadatak i cilj je da postavljam pitanja. Na vama je da odgovorite ili bar pokušate da odgovorite.

Živite i stvarate četiri decenije u zemlji u kojoj niste ni rođeni, a ni odrasli. Kako ste sačuvali sopstveni identitet i ostali ono što jeste ?

Jedna sredina, kao što je ova, sa svim onim što poseduje – istorijom, tradicijom i mitologijom, ne prima vas ni lako, ni bezbolno. Ako ona u vama ne prepozna izvesnu različitost, nešto novo, drugačije, ona pokušava da vas upije i traži od vas da vi upijete pruženo i postanete, brže ili sporije, potpuni deo nje, njenog ponašanja, načina života, običaja, kulture. Kada postanete svesni te "opasnosti", morate se snabdeti štitom koji će propustiti ono na šta pristajete, a odbiti ostalo. Morate se ispraviti u jednom nepokolebljivom stavu, braneći svoj identitet i integritet, pod uslovom da ih imate. Morate verovati, bez straha, u svoju različitost. Ona je vaše najveće bogatstvo. Ponekad je to povezano sa teškoćama, ali ne gradi li se jedna ličnost baš na teškoćama. Iskušenja su mnogobrojna, sumnja vas progoni i kada ustanovite da ste ostali na nogama, zadovoljstvo je još veće.

Dve decenije ste radili kao profesor na pariskoj Likovnoj akademiji. Obrazujući mlade, da li ste im savetovali da se usklade sa svojim vremenom ili da stvaraju nezavisno od društveno-ekonomskih zakonitosti ?

Savetovao sam ih, pre svega, da budu svoji, da osluškuju sebe, da imaju poverenja u ono što rade, ali i da sumnjaju u svoj rad, da se suoče sa neistomišljenicima, da grade integritet koji je u početku jedna krhka građevina, kroz koju produvavaju svi mogući vetrovi, tendencije i iskušenja. Iz svega toga treba izdvojiti sve što može da posluži u formiranju i nikada ne napustiti ono izvorno, lično. Kada bi umetnost i kreativnost funkcionisali po društveno-ekonomskim zakonitostima, pa njih jednostavno ne bi ni bilo. Umetnost je, kako je ja shvatam i pokušavam da je živim, beskrajna božanstvena sloboda. Treba je iskoristiti potpuno, prepustiti joj se i otići sa verom, čak i veoma skromnom, da ste ostavili mali trag onima koji će ga prepoznati.

Da li današnje generacije studenata umetnosti nose u sebi stvaralački bes i želju da se nešto dokaže i zauzme?

Bez besa, ambicije i želje ne vredi se baviti ovim poslom. On jeste avantura, pre svega vama neophodna. To je lavirint u koji uletite "glavom bez obzira" i jedino od vas zavisi da li ćete naći izlaz. Rad je bitna karika koja može da pokrene tu paklenu stvaralačku mašinu. Istovremeno računajte na samoću, jer ste užasno i božanstveno usamljeni, sa pogledom uprtim na svet, vreme i sebe.

Da li su mladi neangažovani jer nemaju veru u budućnost ili se previše brinu za sopstvenu sigurnost?

Vera u budućnost je pre svega vera u samog sebe. Ništa vam neće pasti sa neba. Sa svojih deset prstiju morate sve uraditi. Ne treba verovati u čudo, slučajnosti ili u sretne zvezde. Ponekad se nešto od svega toga desi, ali...

Rekli ste jednom da nije dovoljno biti slikar, nego je potrebno biti dobar slikar. Kako bi ste posavetovali mlade da uspeju, da ostanu na nogama i postanu "besmrtni" ?

Da, važno je biti dobar slikar, ali što više vreme prolazi, čvrsto verujem da treba biti i dobar čovek. Pa ako je sve tako, možda vas ni "besmrtnost" neće mimoići.


"Treba imati želju, ambiciju i motivaciju, da uz vremenom stečeno iskustvo, dogradite i nadgradite već urađeno, da koraknete napred, pa čak i iskoračite u nepoznato. Likovni jezik to omogućava. Ništa nije poraznije za jednog autora nego da se davi i da vas davi istovetnim sadržajem i likovnim rukopisom. Ja osećam da mogu i da želim, za ovo vreme što mi preostaje, da budem jednostavniji, efikasniji, da postignem više sa manjim, kako je govorio čuveni arhitekta Mies Van Der Rohe. Svesti dejstvo slike na ono što je bitno, ne rasplinjavajući se i ne izbegavajući suštinu."

Antrfile
KOMPROMIS JE CRV GLODAR
"Odbijanje svakog kompromisa je moralna, intelektualna i stvaralačka obaveza, zakletva koju ste položili pred samim sobom i pred drugima. Kompromis je crv glodar, maligno oboljenje koje ozbiljno šteti svakoj kreativnosti, uprkos izvesnim privilegijama i olakšicama u čije zamke ne treba upadati. Izlazak je praktično nemoguć. Možda je to preskupa cena koju treba platiti za odbranu sopstvenog integriteta, ali to je jedino što život i rad čine uspešnim. Treba i vredi pokušati."


Aleksandar Manić

13.06.2006.

Goran Petrovic

U raljama razlika

„Valjana priča je uvek dobra zato što je nešto u njoj rečeno do najmanje pojedinosti, ali i zato što je taman isto toliko prećutano (...) Rečeno je precizan splet kapilara, vena i arterija... Domaštano je ono važnije – krv koja tuda kola, vri, uzburkava, svuda dopire, snabdeva i moždane ćelije i one ništa manje važne u jagodicama prstiju. Kao u ljubavi...“, napisao je Goran Petrović u svojoj novoj knjizi, zbirci priča „Razlike“ (izdavač „Narodna knjiga“) u kojoj nešto više nego u svojim romanima, kroz umetničku, spisateljsku prizmu propušta svakodnevicu ili tačnije realnost koja nas okružuje.

Govoreći o samom nazivu kaže da on potiče od „igre za oštro oko“ kakvih ima u enigmatskim časopisima, one igre u kojoj na dve, tek naizgled jednake sličice treba naći određen broj razlika: „Bavio sam se razlikama između onoga što život jeste i onoga kako ga mi vidimo ili samo zamišljamo. Recimo, ne morate mnogo tragati da bi u svojoj okolini pronašli višak neuviđavnosti, a manjak ljubavi. Zato bi možda potpuni naslov knjige mogao da glasi ‘Pronađi i zaokruži razlike’.“
Da li je moguće detektovati ili, da kažemo, locirati taj višak neuviđavnosti, a manjak ljubavi?

- Sve se to vidi golim oko. Samo ako želite da vidite. Razlike u nas već odavno nisu samo detalji, to su već čitavi procepi, čitave raseline između onoga što je jeste i onoga što nije ljudsko.
Čemu mi više naginjemo?

- Za mene je važnije pitanje da li imamo svest gde se nalazimo. A mi, u civilizacijskom smislu, sve češće samo žmurimo. Mislimo, nadamo se, da ako razlike tako prenebregnemo, one će same od sebe nestati. Mislimo, nadamo se, da ako u sebe ne gledamo, da razlike ne postoje. Drugačije rečeno, sve više vremena provodimo u zurenju u ekrane naših kompjutera, televizora i mobilnih telefona, mi sve dublje možemo da zavirimo u nevidljive mikrosvetove, te da razaznamo sastojske sastojaka, sve dalje možemo da dopremo očima teleskopa i satelita, okružujemo se sondama, usavršenim bezbedonosnim kamerama, ponovljenim, sve usporenijim snimcima naših uspeha... Ali, suštinski, mi sve čvršće zatvaramo oči. Žmurimo. A to što nam kapci nisu srasli, ne znači da nam nije srasla duša.
Sudeći po vašim pričama, ljubav, prevashodno u širem smislu reči, ipak ima isceliteljsku moć?

- Ne samo ljubav, već i „jednostavnija“ osećanja. Mnogima je već zgaslo to „unutrašnje oko“. Naime, sve manje osećamo i sve manje saosećamo. Možda nije daleko dan kada nas više ništa neće moći uzbuditi. I zato možda nije daleko dan kada nam osećanja više neće biti potrebna. Kao što se kroz milione godina pokazalo da nekim stvorenjima nisu bila potrebna krila ili noge, tako će se evolucija već pobrinuti da nas oslobodi tog „balasta“ emocija.
Kad govorite o razlikama, šta je ključno u svemu tome, šta je ključna razlika?

- Ključno je to što ima previše razlika. Možda nijedna od njih nije sama za sebe presudna i taj se popis od čoveka do čoveka i ugla gledanja razlikuje... Ali, već ih je toliko da će biti lakše „pronaći i zaokružiti sličnosti“.
A u nekom širem, društvenom smislu?

- Sve manje me zanima takozvani širi, društveni smisao. U malom je sadržano mnogo. Društveni smisao je rasut, on je sadržan, odnosno obesmišljen sitnim lažima ili prejakim rečima, on je preprečen svakim automobilom ispuzalim na trotoar ili uprljan svakom bačenom plastičnom bocom. Usput rečeno, nauka je izračunala koliko je mnogo godina potrebno za raspadanje ovog drugog, ali je i za razgrađivanje naših sitnih laži i prejakih reči potrebno da prođe izvesno vreme.
U priči „Ispod tavanice koja se ljuspa“ pišete i o fenomenu navikavanja, navodite da je neophodno nečim, bilo čime, zagovoriti čoveka da bismo mogli razabirati sudbine. Jesmo li navikavanjem pristali na neprihvatljivo, privikli se na zlo, prihvatili tegobu i negativnost kao nešto normalno?

- Jesmo. Mi više ne razlikujemo ono što treba prihvatiti i ono što treba menjati. U prvom slučaju nemamo snagu, u drugom slučaju nemamo hrabrost. A ne uviđamo ni razliku između prvog i drugog.
Ne igraju li veliku ulogu u svemu tome, kako to kažete u priči „Između dva signala“, mediji?

- Nisu mediji ti koji nas kvare nego naš odnos prema medijima. Priča koju pominjete govori o čoveku kome jednog dana nestaje signal kablovske televizije. I, on više ne zna kako da ispuni svoje vreme. Uporno gleda u uključeni aparat, u ekran ispunjen takozvanim snegom. Mi smo božiji kažiprst zamenili palcem. Palcem kojim menjamo programe. I umislili smo da time što menjamo programe nešto menjamo u svojim životima.

06.06.2006.

Vladimir Tasic

Baljezganje je u trendu

Vladimir Tasić, pisac čiji je roman „Kiša i hartija“ prošle godine ovenčan „Vitalovom“ i NIN-ovom nagradom a ove proglašen za najčitaniju knjigu u bibliotekama, nedavno je održao zanimljivo i insprativno svojevrsno književno veče u Narodnoj biblioteci Srbije u okviru ciklusa „Šta čini dobru knjigu“.

Subjektivistički pristup se ne može ignorisati jer „svi imamo neku ideju šta je dobra knjiga“, napominje ovaj pisac, inače profesor matematike na Univerzitetu „Nju Bransvik“ u Kanadi. Govoreći za „Blic“ Tasić kaže: „Odrednica ‘dobra knjiga’ nužno zavisi i od kulturološkog konteksta u kojem delo nastaje i u kojem se percepira.“

Kakvu ulogu igra činjenica da li je delo nastalo iz duboke unutrašnje potrebe (stvaraoca) ili pak iz nekog drugog motiva?
- Razumno je pretpostaviti da je potreba za stvaranjem primarna motivacija pisaca, bar onih čije knjige smatram dobrim. Uveren sam da gotovo nikada nije u pitanju samo jedan motiv koji možemo da pročitamo kao što gatara čita sudbinu sa dlana. Pisac je po definiciji posmatrač, najčešće vrlo osetljiv, i reaguje na sve. Pitanje je kako se osmatranje prevodi u tekst. Entoni Bardžiz je negde napisao da je Orvelov roman „1984“ književna reakcija na londonsku svakodnevicu 1948. godine. Kada čitate Orvelov roman, naprosto nije važno da li je Bardžiz u pravu. Orvel je stvorio nešto veće od toga.

Snaga, moć, značaj medijskog pristupa i advertajzinga u umetnosti, čini se imaju sve bitniju ulogu u odnosu na sam kvalitet dela?
- Ekonomska mašina, medijska i xafsinška mašina, teži da se proširi i da kooptira sve što joj izmiče. Ako ste buntovnik, neko će vam prodati buntovničke gaće. Ako ste osoba koju zanima umetnost, prodaće vam Dena Brauna ili nešto u tom fazonu. Ne mislim da je to razlog da tugujemo. Neka i to postoji, zašto da ne. Ne možete očekivati da „Uliks“ bude bestseler, niti da svi čitaju Zebalda i padaju u trans. Stvar ukusa. Međutim, logično je da postoji minimalna intervencija na tržištu umetnosti, jer umetnost ipak nije roba kao det erdžent i pivo. U Kanadi, recimo, postoji Savet za umetnost. Ovaj državni fond podržava projekte koji u apsolutno otvorenoj tržišnoj utakmici ne bi opstali. I to se radi u skladu sa principima „tržišta“, jer umetnici (kao i izdavači, festivali, galerije) konkurišu i takmiče se za prestižne stipendije, ali kriterijumi su suštinski drugačiji: procenjuje se kvalitet predloženih radova, a zarada nije osnovno merilo. Slično bi trebalo da postoji i kod nas.

Šta je to što se vas kao stvaraoca i kao čoveka najviše tiče u savremenim svetskim (društvenim i kulturnim) procesima?
- Spremnost da se poveruje u bajke, uprkos činjenicama.

A kada je reč o Srbiji?
- Pisao sam o simpatičnoj knjizi Harija Frankfurta „O baljezganju“. Frankfurt taj fenomen definiše kao govor koji se potpuno odriče istinitosne vrednosti. Sve može da bude ovako, može i onako, a istina je zatrpana raznolikim tumačenjima. Očigledno, to nije samo srpski problem, Frankfurt je, uostalom, američki filozof, ali mi smo u opasnosti da baljezganje prihvatimo kao normu javnog razgovora.

Kad naiđete iz „belog sveta“, kako procenjujete ovdašnje procese, situaciju?
- Čini mi se da smo na putu da postanemo kulturalna provincija i da se time na neki perverzan način ponosimo. Dvadeset puta dnevno čujem reč „svetski“. Ražnjići su nam svetski, maline su nam galaktičke, a pevaljke su ekstrakosmičke. Kad ljudi tako govore, to mi izgleda kao simptom. Naravno, ne želim da kažem da je sve loše i možda sam za ovih nekoliko dana stekao pogrešan utisak. Udaljenost ne garantuje da je moj pogled objektivniji.

Koliko književnost, ili pisac, može da učini u preusmeravanju, preoblikovanju stvari (procesa)?
- Jedno je pisac, a drugo su knjige i književnost. Ne verujem u priču o piscu kao povlašćenoj osobi koja zna i kako decu povijati i kako cure udavati. To je mistifikovana društvena uloga u kojoj neki ljudi nalaze užitak. Ipak, književnost nije baš tako nemoćna kao što se čini. Ne mislim na pojedinačnu knjigu, to bi doista m orala da bude magična knjiga, već na udeo koji književnost ima u formiranju ideja o zajednici kojoj se obraća. Literatura je spora u poređenju sa drugim medijima, ali upravo ta relativna sporost ostavlja mesto za empatiju, za razvijanje odnosa prema drugom.

Tatjana Nježić

06.06.2006.

Zovem se Crveno

Orhan Pamuk

Sukob između slikarskih radionica majstora islamske minijature Osmana i ljubitelja mletačkog portreta Teče, nije samo pitanje stila, već i savesti (vere, pogleda na svet); zato sultanovo opredeljenje za knjigu u kojoj bi renesansne proporcije potisnule osmanske ideale lepote, dovodi do krvavog obračuna među dvorskim umetnicima. Atmosfera straha, strepnje i nepoverenja osvaja sve učesnike u detektivskom zapletu, ali i ulice Istanbula, na kojima počinje ustanak.

U ulozi istražitelja zločina našao se (prost) pisar Crni, „oličenje osrednjosti“, čiji je umetnički talenat ugašen zbog strasti prema ženi. Kao čovek svog vremena, on nastoji da pojmi (uzvišenu) suštinu (a ne spoljašnji izgled) događaja, pomoću kulturnih konvencija, obrazaca radnji i ponašanja koje je tradicija dovela „do savršenstva i nepromenljivosti“; ali, iako pokušava da doživi sebe kao junaka „istinite bajke“, koji treba da savlada mnoge prepreke da bi zadobio ruku neporočne lepotice (da otkrije i kazni ubicu, da završi tajanstvenu knjigu i da u borbi savlada suparnika), on u trenucima slabosti (iskrenosti) otkriva da je svestan (niske) „istine onakve kakva je“, da je sam rob slabosti i nejak, a njegova draga (udovica) proračunata i neustrašiva. Istrajnost sa kojom se junaci upinju da svoje živote upodobe legendama je, sa jedne strane, pohvala istinskim umetnicima, čija dela oblikuju (kolektivno) sećanje, a sa druge, priznanje sveljudske težnje ka nepomućenoj sreći koja postoji samo „van vremena“, u „zlatnom dobu o kojem pripovedaju priče“.

Pamukov roman je ostvarenje sna njegovih junaka o knjizi koja sabira „prizore unutarnjeg bogatstva“ islamske pripovedačke i likovne kulture; to je „Ime ruže“ Istoka.

Vesna Trijić

05.06.2006.

Dzon Apdajk

Nova knjiga Džona Apdajka
Zavoleti teroristu

Zašto američki tinejdžeri imaju blisku vezu sa smrću i da li su i to teroristi

(Specijalno za „Politiku”)
VAŠINTON, 1. juna – Da li će Amerika imati snage da prihvati novi, dvadeset drugi roman svog omiljenog pisca DŽona Apdajka, koji upravo ovih dana izlazi iz štampe?

„Terorista” je „potresno aktuelna priča” (kako je ocenio nedeljnik „Tajm”) o osamnaestogodišnjem gimnazijalcu Ahmadu iz zaboravljenog trošnog provincijskog gradića NJu DŽersija. Odanost islamu i nezadovoljstvo američkom civilizacijom brze hrane i jednokratne upotrebe pretvara glavnog junaka Apdajkovog novog romana u piona mnogo većeg i komplikovanijeg, na mahove nasilnog, sukoba između hrišćanstva i islama, Zapada i Istoka.

Sedamdeset četvorogodišnjem stilisti koji se svojevremeno proslavio nezaboravnim „Parovima”, gde je anatomski razotkrio hipokriziju američke porodice i bračne ljubavi, Ahmad je poslužio kao sredstvo za novu kritiku već opisanih američkih poroka. Ogromna pakovanja, nepotrebna veličina (kola, porcija, kuća…), bacanje plastike, nebriga za budućnost planete, zemlja sa digitalnim ritmom, bez knjiga bez zadržavanja, bez direktne komunikacije…, sve to čini da Ahmad počinje da mrzi Ameriku, i sa njom čitav zapadni globalizovani sistem, i da se pretvara u teroristu. A ono što u svemu tome može da bude rizično jeste da Apdajk, kao najomiljeniji američki živi pisac fikcije, počinje da saoseća sa islamskim teroristom. Zavoleo ga je, čak je počeo da mu se divi, kako je rekao u intervjuima povodom izlaska nove knjige. Ahmad, sin egipatskog studenta koji se oženio Amerikankom i ostao u Americi, podseća, svetogrđa li, na njegovu sopstvenu buntovničku mladost.

„Ahamd je na neki način isti kao ja, kako se sećam sebe. Ali on je pobožniji, dorečeniji , pribraniji i staloženiji…, kaže Apdajk o svom junaku. „Ne razbarušeni mangup, željan da se dopadne drugome. On je manje mangup nego što sam bio ja. I ubistveno je prgav.”

Apdajk čak izjavljuje da je pišući ovaj roman uspeo da shvati „zašto muslim ani mrze Zapad, naročito Sjedinjene Države.”

„Toliko toga na šta smo ponosni, i u čemu uživamo je u stvari upereno protiv svake odane vere,” primećuje Apdajk koji za sebe kaže da je kao mlad bio vrlo pobožan hrišćanin.

U romanu od 320 stranica se ne pominje nijedna knjiga sem Kurana, jer kako kaže američki pisac „Amerika je postala zemlja bez knjiga”. Kao mlad bio je okružen knjigama, one su bile na svakom ćošku, pozajmljivale su se iz biblioteka, nosili su ih ljudi sa sobom… Danas nose samo ekrane i dugmad. Jedini koji još nešto čitaju su ljudi u avionu. Pa i oni su sve manje spremni da se udube u lepu književnost.

A kada je o islamskom teroristi reč, zar junak Apdajkove nove knjige koji planira samoubilačku eksploziju u tunelu, nije sličan mnogim tinejdžerima u Americi. Jer, po ovom slavnom američkom piscu koji posle čitave romaneskne biblioteke još oseća želju za novim temama i probojima, terorizam je moguć, I dešava se „ne samo zbog bombaša samoubica u Iraku”, već i zbog onoga što se dešava u srednjim školama po Americi, u Koloradu, ili NJu DŽersiju. Ili bilo gde drugde. Svuda postoje mladići i devojke koji gaje neku čudnu bliskost sa smrću. Osećaj da je ubiti ili umreti nešto normalno. Da to nije neka velika, sudbonosna stvar. Osećanje da si tu u tolikom mnoštvu lako zamenjiv, da si tu za jednokratnu upotrebu… Onda je lakše umreti sa ciljem.

Apdajk očekuje da Amerika prihvati i ovaj roman bez zazora iako u njemu predočava stvari koje su možda više nego do sada poražavajuće za društvo najprosperitetnije zemlje sveta. On praktično, novom knjigom poručuje da su „teroristi” tu „među nama”. Da su ih sami Amerikanci iznedrili svojim načinom života. Da li je to više od onoga što i liberalni deo Amerike može da proguta videće se kada knjiga „Terorista” ovih dana osvane u američkim izlozima. Terorista, po Apdajku, nije loš momak već je loše ono što je mlade ljude navelo da se igraju sa smrću.

Zorana Šuvaković

ooooooooooooooo1
<< 06/2006 >>
nedponutosricetpetsub
010203
04050607080910
11121314151617
18192021222324
252627282930


MOJI LINKOVI

MOJI FAVORITI
-

BROJAČ POSJETA
149869

Powered by Blogger.ba