ooooooooooooooo1

Dobrodošli na moj blog...


29.05.2006.

Filip Rot

Nedostaje mi život
Filip Rot o svom novom romanu "Everyman" i opsesiji smrću

Novi roman Filipa Rota, između crnih korica (koje, po zamisli autora, treba da podsećaju na nadgrobnu ploču) preplavljena je atmosferom smrti. Everyman (u prevodu " Svako") je objavljen nedavno, a ovaj živi klasik moderne američke literature, napisao ga je na početku osme decenije svog života. Pomalo ekscentričan u komunikaciji sa medijima, basterkitonovski odolevajući smehu, Rot kao da se saživeo sa protagonistom ove sage, bezimenim umetnikom iz Njujorka, čiji život rekapitulira od dečačkih dana do sahrane.
Evo kako ga je sam predstavio čitaocima, u intrervjuu Gardijanu, pre nego što ga se dočepaju kritičari:
"Everyman je naziv jednog ogranka engleskog srednjevekovnog moralističkog komada, alegorija, iz 15. veka. Ti moraliteti izvođeni su na grobljima, a tema je uvek bila spasenje. Jedan od klasika ove serije komada, Everyman, stvorio je 1485. anonimni autor. To je bilo upravo posle smrti Čosera, a uoči rođenja Šekspira. Pouka se po pravilu sastojala od ""Budi marljiv i dospećeš u Carstvo nebesko". "Budi dobar hrišćanin ili ćeš otići u pakao".
Everyman je glavni lik i njega posećuje Smrt. On misli da je taj posetilac nekakav glasnik, ali Smrt kaže: ‘Ja sam Smrt’ a Everymanov odgovor je prva velika replika u engleskoj drami: "O, smrti, ti mi dođe kad najmanje pomišljah na tebe". Moja nova knjiga je o smrti i o umiranju.
Za prosečnog, manje obaveštenog čitaoca, samo ime, Everyman, zgodan je antipod superherojima sa sufiksom "men" (Betmen, Supermen itd.). Stoga ni smrt običnog čoveka ne može biti herojska, nego banalna i odurna, sa svim bizarnim detaljima poslednjeg rituala.
Rotov roman počinje, dakle, od samog kraja: od groblja i spuštanja kovčega u raku. A onda, kroz flešbekove, vraća nas u doba kada je preminuli bio devetogodišnji dečak, u jevrejskoj američkoj zajednici, u brižnoj i srećnoj porodici, čiji otac,draguljar, odlazi svakodnevno u njihovu juvelirnicu u Nju Džersiju, čak i u vreme najveće privredne depresije.... No, i taj najraniji period prate, iz prikrajka, znameni smrti - beživot no telo na plaži, koje kvari letnju idilu, i opsesivno mesecima proganja dečakove košmare, smrt nepoznatog dečaka u susednom bolničkom boksu itd. A kad junak počne da stvara porodicu, karijeru, i suočava se sa raznim izazovima života, tenzijama i boljkama, slično Rotovom stalnom junaku i alter egu, Natanijelu Cukermanu, atmosfera propadanja i smrti postaje dominantnija, kako se primiče epilogu na oronulom i vandalizovanom jevrejskom groblju sa porodičnom grobnicom Everyman-a.
Rot kaže da je pišući roman, sve vreme bio prisiljen da razmišlja o smrti. "Proveo sam čitava dva dana na groblju, da vidim kako ti ljudi kopaju rake. Pre mnogo godina odlučio sam da uopšte i ne razmišljam o smrti, nikada. Gledao sam, naravno, kako ljudi umiru, moji roditelji. Ali, tek kada je moj dobar prijatelj umro, prošle godine, osetio sam koliko je smrt poražavajuća. On je bio moja generacija. E, to već nije pisalo u sporazumu koji sam potpisao, te strane nema u mom ugovoru. Ili, kako je Henri Džejms izjavio na samrti: "Ah, eto je, stiže, ta velika stvar."
Poslednji period Everymanovog života je ples na ivici - umalo će umreti od prskanja slepog creva, biće podvrgnut teškoj operaciji, a bolest i smrt dragih bića oko njega pojačava njegovu usamljenost u selu gde se povukao posle penzionisanja, kao i obilasci hirurških sala, lekarskih čekaonica, grobalja... Sve dok i njegovo telo, opterećeno defibrilatorom za srce i sličnim "ugradnim elementima" ne počne da liči na "skladište čudnih naprava koje su ljudi izmislili da bi se odbranili od kolapsa".
Rotov junak boji se smrti, a takav je, priznaje, i sam pisac. Čega se Filip Rot, u 72. godini, boji?
"Zaborava", odgovara on u istom intervjuu. "Toga da ne budem čio, da ne osećam život, da ga ne udišem. Ali razlika između mog današnjeg straha od smrti i onog koji mi se javljao kada sam imao 12 godina je što sad osećam izvesnu rezignaciju prema stvarnosti. Više ne deluje kao velika nepravda što moram da umrem".
Najveća zebnja, usamljenost i strah, priznaje, oduvek su bili veza ni za sam čin pisanja, ali je ipak istrajavao u toj usamljenosti:
"Ima dana koji mi u potpunosti nadoknađuju sve što je izgubljeno. U životu sam, sve u svemu, imao samo par meseci u kojima sam se sasvim divno osećao kao pisac. I to je dovoljno... Biti obuzet književnošću je neka vrsta izbora, kao što je i sve drugo stvar izbora. Ali se brzo identifikujete sa tim pozivom. A to je prvi ekser u vašem mrtvačkom kovčegu. Zatim se decenijama borite da poboljšate svoje delo, da ga učinite malo drukčijim, da to iznova uradite kako biste dokazali sebi da možete... A, u stvari, nemam pojma da li to mogu ponovo da izvedem....Biti pisac ispunjen raznim lišavanjima užasan je način postojanja. Ne nedostaju mi pojedinačni ljudi, nedostaje mi život. Nisam to otkrio za vreme prvih dvadeset godina, jer sam se borio - u ringu, sa literaturom. Ta borba bila je život, ali, tada sam otkrio da sam u tom ringu bio sam sa sobom".
U takvom življenju, ljudi se menjaju, ali strast ostaje. Stast prema ženama, prema seksu, naprotiv, još više se produbljuje, s godinama. na primer. "Patos seksa dobija snagu kakvu ranije nije imao. Patos ženskog tela postaje uporniji. Seksualna strast je uvek duboka, samo što sada postaje još dublja".

V. R.

ooooooooooooooo1
<< 05/2006 >>
nedponutosricetpetsub
010203040506
07080910111213
14151617181920
21222324252627
28293031


MOJI LINKOVI

MOJI FAVORITI
-

BROJAČ POSJETA
149870

Powered by Blogger.ba