ooooooooooooooo1

Dobrodošli na moj blog...


27.05.2006.

Sterija Popovic

Слово о Стерији

Лагања и надлагивања

Стеријина највећа жеља је била да се „Србин умом пробуди”, и он је то уписао као основни циљ своје поетике



Ова година пролази, и ова позоришна сезона протиче, у знаку обележавања двеста година од рођења и сто педесет година од смрти нашег великог комедиографа и песника Јована Стерије Поповића. То је разлог више да на почетку позоришног фестивала који носи Стеријино име кажемо неколико речи о његовом делу.

Пишући своје комедије – да се у овој прилици задржимо само на њима – Стерија је, у складу са схватањима свог времена, желео да своје савременике, указујући на њихове мане, враћа на пут моралности, разума и истине. Његова највећа жеља је била да се „Србин умом пробуди”, и он је то уписао као основни циљ своје поетике. Тежећи том циљу, он се залагао да се уместо оног наслеђеног, архаичног, епског система вредности, по коме се највише ценио онај „од предака наших” ко је највише „јуначких глава одрубио”, успостави разумнији и цивилизованији, па самим тим и народу кориснији, вредносни систем.

Све као данас

Колико му је стало до тога да његове идеје стигну до његових читалаца види се и по томе што је он каткад, да не би било двоумљења око тога шта је писац хтео да каже, целу комедију сажимао у јасну и недвосмислену поуку. Али, као што бура не може стати у чашу воде тако ни комедија не може стати у наравоученије.

Док су нам, у наше време, песници откривали дубљи смисао и високу вредност Стеријиног песништва, дотле су позоришни редитељи трагали за новим значењима и вредностима Стеријиних комедија. Они су открили да се у његовим комедијама могу препознавати и наше данашње политичке и друштвене прилике, и да се његови ликови, карактери, ситуације, сцене, чак и поједине фигуре и фразе, могу употребљавати у сликању наших данашњих ликова, прилика и проблема. Није тешко запазити да је наша данашња јавна сцена, као и Стеријина позорница, препуна лагања и надлагивања, лажа и паралажа, лицемера, грамзиваца и профитера, застава, грбова и шпекулација, талира и форинти, и патриота који народне паре воле више него народ.

Кад данас гледамо Стеријине Родољупце, на шта и на кога нас подсећају они Жутилови, који кад затреба могу да постану и Жутилаји и Жутиловићи, и сви они Смрдићи, Шербулићи, Лепршићи и Зеленићке, који, попевши се са заставама на астал, витлају светим сабљама, деле пиштоље и пушке, и држе патриотске говоре, док иза њих све време – Сентомаш или Србобран, Дебељача, Алибунар, Јарковац, Турија, Томашевац – лепа села лепо горе? Очигледно је да не треба много довијања и прилагођавања да бисмо данашњим гледаоцима неку Стеријуну комедију могли понудити као огледало у коме ће препознати себе.

Има, међутим, и другачијих доказа да време Стеријиних тема и комедија није прошло. Могуће је и другачије читање његових „веселих позорја”. Мислим на оно читање које се, занемарујући и дидактику и политику, усредсређује на логику и суштину драмске радње као такве, и које нас, непосредно следећи њену дубљу природу и њене мање видљиве токове, може довести до изненађујућих открића и решења.

Једном сам већ писао о томе како је Дејан Мијач, у Српском народном позоришту, комедију Покондирена тиква открио и поставио као трагедију. Он нам је показао да Фемина жеља да из блатњавог банатског света који смрди на чизме и штављене коже оде у мирисни свет лепеза, музике и француске конверзације, није смешна. И да је њена немоћ да из тог света изађе трагична. У завршној сцени, кад исмејана и поражена Фема, одустајући од свега, скида и баца перику, тај један једини очајнички гест свему ономе што смо до тог финала гледали, и чему смо се смејали, даје неочекивани смисао, од кога се наш смех гаси и леди. Уместо глупе помодарке, вредне подсмеха, пред нама се одједном указало ојађено људско биће, достојно сажаљења.

Испод лица смешне мајсторице открило се лице трагичне жене, која из своје неподношљиве судбине не може да изађе, исто онако као што из своје судбине не могу да изађу Медеја или Едип.

Комедија као трагедија

На неочекиван начин је Стеријину Лажу и паралажу разумео, и на овој сцени и са овдашњим глумцима протумачио и одиграо, Егон Савин. Његова представа логично тече до свог очекиваног расплета, то јест до тренутка у коме се барон Голич и његов бединтер, са својим причама о мору које гори и о летењу на Месец, демаскирају као лажови и паралажови. Али, опет на самом крају представе, кад смо уверени да су они дефинитивно и неопозиво разобличени и да је истина победила, изнад наших глава, у широким спиралама, изненада фијукне један дечји аероплан, у коме, сугерише нам редитељ, лажа и паралажа узлећу према Месецу.

Редитељ је у последњем тренутку на сцену убацио ту неочекивану летелицу, и тако је довео у питање и лаж и истину, и очигледност и логику, и цео такозвани реални свет. Ми са те представе не одлазимо са уверењем да је истина тријумфовала над лажима, него са слутњом да је и у оној лажи могло бити истине. Гледајући тај аероплан како узлеће изнад глава запрепашћеног трговца Вујића, његове запањене ћерке и његовог забезекнутог зета, и изнад глава изненађених гледалаца, имао сам утисак да нам из њега лажни и лажљиви барон, и његов још лажљивији слуга, победнички машу, одлазећи на Месец, у стварност имагинације и илузије.

Слутећи да нам из тог аероплана, заједно са својим глумцима и јунацима, маше и сам Јован Стерија Поповић, отварамо 51. Стеријино позорје.

(Реч на отварању 51. Стеријиног позорја у Новом Саду)
Љубомир СИМОВИЋ

27.05.2006.

Margerit Diras

После десет година

Љубав, смрт и побуна

У делу Маргерит Дирас преплићу се три врсте уметничког израза кроз које се оцртава њено богато стваралачко искуство: романескни, позоришни и филмски



Маргерит Дирас, чије је право име М. Донадје (Donnadieu), једна је од водећих представница француске књижевности XX века. У њеном делу преплићу се три врсте уметничког израза кроз које се оцртава њено богато стваралачко искуство: романескни, позоришни и филмски.

Рођена је 1914. године у породици француских досељеника, у Индокини, где проводи младост, да би се у Француску вратила 1932. да студира право, математику и политичке науке. Индокина је за њу у исто време фасцинантни предео из детињства, земља у којој је спознала прву љубав и открића беде и неправде (после очеве смрти, мајка очајнички покушава да отргне породицу од сиромаштва и купује земљу у Камбоџи, за коју се испоставља да је необрадива јер је редовно преплављује морска вода). Она је извор три главне теме које ће ова списатељка развијати у својим делима. То су љубав, која је значајна компонента њеног живота, смрт чије је неуметно присуство још од детињства осетила и побуна, која је исто тако део њеног живота (приступила је покрету отпора 1943, ушла у Комунистичку партију, коју ће убрзо напустити, водила кампању против рата у Алжиру, водила разговоре са особама са маргине друштва).

Традиционални поступак

У стваралаштву М. Дирас постоји више раздобља. У првом раздобљу, коме припадају романи Бестидници (1943), Миран живот (1944), Морнар са Гибралтара (1952) и Брана на Пацифику, она следи традиционални поступак. У Брани на Пацифику, која је писана у трећем лицу и коју ће 1957. екранизовати Рене Клеман, аутобиографски елементи транспоновани су у романескну фикцију да би, кроз сећања на мајку која је после пуцања бране умрла заједно са својим изјаловљеним надама, и на своја два брата и њихову жудњу за слободом, изразила побуну против социјалне беде и против свих спутавајућих конвенција, као и немоћ човека пред силама које га превазилазе.

У другом раздобљу, коме припадају романи Сквер (1955), Модерато цантабиле (1958), Летње вече – пола једанаест (1960), Занос Лоле В. Стајн (1964), М. Дирас све мање настоји да исприча „причу”, а све више да ухвати један тренутак у времену. Прича се одиграва у кратком, али критичном раздобљу у животу јунака. Сквер приказује сусрет мушкарца и жене на клупи у парку и њихов сасвим обичан разговор који открива њихов однос према животу и свету, остављајући читаоца у недоумици да ли је у питању љубав која се рађа између два бића или њихова усамљеничка одбојност.

Неки романи садрже криминалистичке елементе, као Летње вече пола једанаест који приказује истовремено откриће, од стране главне јунакиње, неразговетног лика Родрига који је убио своју жену и, скривен од полицијске потере на крову једне куће, очекује да се његова крвава пустоловина оконча, и јасно оцртаних обриса једнога пара (мушкарац је њен муж) који се љуби на тераси. Прича о изневереној љубави постаје и њена сопствена прича, умножавајући се као у некој врсти игре огледала, а у први план долазе могућности за настанак приче, које, међутим, неће бити јер се Родригово бекство не остварује.

Криминалистички елементи појављују се и у роману Moderato cantabile , који ће 1960. екранизовати Питер Брук. Изненадни крик жене коју убија љубанвик и призор убице нагнутог над телом жртве уносе промену у дотадашњи миран живот главне јунакиње која почиње редовно да долази на место трагичног догађаја да би, заједно са још једним његовим сведоком, покушала да реконструише оно што се догодило између убице и жртве. У роману се не догађа ништа друго осим одражавања збивања у свести протагониста. Занос Лоле В. Стајн исто тако почиње криком, криком Лоле коју напушта вереник да би отишао са другом женом и која после тога запада у неку врсту бунила и готово губи разум, а затим се удаје и налази уточиште у брачној луци.

Француска реч „ravissement” из наслова (Le ravissement de Lol. V. Stein ), има двоструко значење „отмице” и „заноса”: Лол В. Стајн, којој супарница „отима” вереника, пада у „занос” који је „отима” од живота, да бе се томе животу вратила кроз неку врсту новог, воајерског заноса пред љубавним радостима других особа. Уместо света, роман приказује поглед који тај свет истражује са готово манијачком пажњом, како наговештава и Роб-Гријеов роман Воајер. Романескни јунак претвара се у сведока, а прича у непосредно откривање света и бића које тај свет испитује.

Филмски израз

Традиционални елементи романа, заплет, опис, психолошка густина ликова, уступају место дијалогу, што дела М. Дирас приближава филмском изразу коме се она окреће нарочито у трећој стваралачкој фази, али она и пре тога пише сценарија за филмове, као што је Хирошима љубави моја (1959), филм у режији Алена Ренеа, у коме се кроз катаклизму што је представља експлозија атомске бомбе над јапанским градом појединачна прича изједначава са колективном трагедијом и добија универзалну вредност, претварајући се у борбу између памћења и заборава, између живота и смрти. Почетком трећег раздобља у стваралаштву М. Дирас може се сматрати књига-филм Уништити, рече она, која је произашла из мајских немира 1968. и у којој ова списатељица саопштава, посредством једнога од јунака који констатује да се „у романима сада заправо више ништа и не догађа”, своје одбацивање традиционалног романа.

У делу Љубав (1971) ликови више немају чак ни имена, него су, као у неким романима Н. Сарот или М. Битора, означени личним заменицама и појављују се као обриси у градском или морском пределу, који добија митску вредност. Са овим делом, перо М. Дирас сасвим прелази у службу филма, а њени текстови од сада се појављују под троструким називом „текст-позориштни комад-филм”, чији је најзначајнији производ Индиа-Сонг (1973). Логички исказ све више замењују варијације и оркестрације тема, које су више својствене поетском и музичком него наративном, прозном исказу, и које исто тако представљају одлику „новог романа” у коме се укида јаз између поезије и прозе, а значење произлази из речи и накнадно се указује.

Тај музички вид њеног дела каткад је изражен и самим насловима - Moderato cantabile упућује на Дијабелијеву сонатину, Индиа-Сонг на истоимену мелодију – а каткад избором места збивања која у овом последњем делу немају никакву референцијалну вредност, него имају пре свега „музички смисао”.

То оркестрирање појављује се и на нивоу целокупног стваралаштва М. Дирас, кроз циклично обележје дела у којима се враћају не само исте, опсесивне теме, него и исти ликови, иста места, исти декор (море, песковите плаже). Свако дело на неки начин допуњава, потире или превазилази претходно дело, градећи један необичан свет у коме се догађаји ниште и укидају, а у први план опет долазе њихови одјеци у свести и сећању. Сасвим обичне речи које изговара један глас у „тексту-позоришном комаду-филму” Индиа-Сонг постаће наслов једног од наредних филмова, Son nom de Venise dans Calcutta dйsert (1976), наслов који сам по себи не значи ништа, него, као и чувени стих из Расинове Федре („La fille de Minos et de Pasiphaй”), својом звучношћу стиче нову, поетску вредност.

Тако М. Дирас, као што то по запажању Пруста и Иве Андрића чини и сваки други писац, као да непрестано прича исту причу. Теме из Бране на Пацифику појављују се, у новој варијацији, у роману-поеми Љубавник (1984), у коме она са крајњом отвореношћу приказује своју младалачку љубав са једним Кинезом, из перспективе једног аутобиографског „ја” које се враћа својим далеким успоменама. Са Љубавником почиње последње раздобље у стваралаштву М. Дирас, када она сасвим напушта романескну фикцију, изражавајући своје опсесивне теме у некој врсти исповедне и документарне прозе. Пошто се са француским „новим романом” сасвим удаљила од искуствене стварности, књижевност се враћа тој стварности и та обнова референцијалности једна је од одлика постмодернизма. Љубавник има великог успеха, који премашује успех Сартрових Речи, јер читаоце занима биографија једне списатељице која је увек била изван њиховог домашаја, текст који се чита без великог напора, за разлику од „новог романа” који изискује велики интелектуални напор. У овом раздобљу настали су романи Бол (1985), у коме је реч о хапшењу и депортацији мужа М. Дурас, Робера Антелма 1944, Емили Л. (1987), у коме М. Дирас, упоредо са причом о капетановој жени и њеном љубавнику, излаже и сопствену љубавну повест, затим дело под насловом Стварни живот (1987), скуп размишљања о свакодневним стварима, испреплетаних са каткад шокантним исповестима о првим љубавним искуствима или алкохоличарским кризама у америчкој болници у Паризу, као и последња књига под насловом То је све (1995), нека врста лирског записа посвећеног њеном младом пратиоцу из последњих година, Јану.
Јелена НОВАКОВИЋ

27.05.2006.

Bodler

Бодлерови сатански парадокси

Бол је једина отменост

Жигосан као блудник и сатанист и одбациван као симбол боемства и неморала, Бодлер се колебао између Бога и сатане



У покушају да бацим макар и летимичан поглед на васколик поетски опус француског „кристалног песника”, нисам баш сигуран хоћу ли за то умети наћи праву реч. Јер о Бодлеру је тако много писано, уз не мале диспаратне ставове, контрадикторне судове и оцене све до искључивости, да је, чини ми се, боље да се овом приликом и не упуштамо у дискурс о толиким контроверзама и њиховим финесама. Уместо тога навиру успомене; а и, по Бодлеру, поезија није никада имала друге сврхе него да се, понирући у себе, подсећа својих успомена.

Остала је незаборавна и она из Оксфорда, код Лешека Колаковског, једног од највећих живих филозофа данашњице, када је на питање о најранијем утицају на његово духовно формирање одговорио да су то Свето писмо и Бодлерово Цвеће зла, отварајући рецитал песмама Албатрос и Химна лепоти, на француском, дакако. Казао сам да је моје знање француског слабо, врло слабо, погледао ме сажално уз опаску да га је само због Бодлера вредело научити. Рецитал је, затим, оживео и познати француски историчар Франсоа Фире, опијајући нас, уз виски, и музиком стихова великог песника; приметио је како Бодлера имамо и на српском, језику који је, рече, „баш као и француски поетичан и лиричан”.

Превод и оригинал

Јесте, рекох, но превод никад није раван оригиналу, подсећајући и на Борхесове речи: Преводиочево дело увек се сматра мање вредним, или се, што је горе, осећа да је оно мање вредно, премда на вербалном нивоу може бити једнако добро као и изворни текст. Или: да превод изневерава свој несравњиви оригинал, то каже и одвећ позната италијанска игра речима „traduttore”, „traditore” која се сматра необоривом, а, у ствари, дословно значи: преводилац, издајник; „преводилац, превидилац”. И будући да је та досетка веома популарна, зацело је у њој скривено неко зрнце, срж истине.

И Колаковски је казао своју истину: Што је поезију теже парафразирати, тумачити је, ако то није и узалудан посао, и што ју је теже преводити, то је она боља, значајнија. Подсети нас и на речи Мигела Саенса: Може се догодити да композиција боље звучи ако се изводи на гитари иако је писана за клавир; слично је и код превода, а то је онда заслуга преводиоца. А и наш је Андрић лепо записао: Више вреди с успехом превести неку добру књигу него написати пет-шест просечних романа, те да се, вели, „нажалост, превођење код нас не цени како ваља”.

Управо у ту категорију „с успехом преведених” спадају и Бодлерови Сабрани стихови (Завод за уџбенике и наставна средства – Београд – 2005), рекао бих у високу категорију преводилачког умећа песника–преводиоца Милована Данојлића, дело које први пут у нашој богатој традицији обухвата све што је иза овог великог песника, у стиху, остало. И добро је што је издавач знао за његов преводилачки ерос, тако да резултат, напросто, није могао изостати. При том, ваља напоменути: реч је о новој верзији превода васколике Бодлерове поезије у стиху и, како Данојлић вели, она се „подоста разликује од претходне”, и то првенствено у формалном погледу, док се доследније поштовала метрика изворника. Па онда: препев је, каже, трагао за јаким и богатим римама премда се песник–преводилац понекад мирио и са слабијим, бледим сазвучјима и асонанцама, најчешће у случају кад би проценио да је важније сачувати мисао, или слику, од ефективног окончања стиха.

Новост је, свакако, и то што је књига опремљена Данојлићевим коментарима који су од не мале педагошке вредности за школску омладину, а и за наставни кадар и ширу јавност; помоћи ће бољем разумевању Бодлера и епохалних прилика у којима је стварао. Додуше, о Бодлеру који је у очима Рембоа „краљ песника”, „највидовитији” и „прави Бог”, мало ко да не зна; а о судбинској путањи Цвећа зла, те бројним метафорама, алузијама и аналогијама, алегоријама и параболама, које се у коментарима поближе објашњавају, мало ко да поуздано зна. Али није реч само о томе.

Још мање о стереотипима у стилу има ли Бодлер право у овом или оном питању, да ли је песимист или оптимист, какве су му метафоре, како одржава дах и ритам песме и слично, него о томе колико је начео тајне које обухватају људску егзистенцију; о делу, препуном орфејских чаролија, у ком више нисмо у свету баналности, општих места романтике, већ у присуству вртоглаве дубине живота коју је Бодлер назвао „цвећем зла” поезијом, оном која тежи ка савршенству и не једном га досеже. Па ако му је В. Иго писао да „Ваши цветови зла светле и засењују као звезде”, а Ж. П. Ришар у својој изврсној студији Поезија и дубина на чело свих песника ставио Бодлера, онда ће, много касније, његов велики поклоник Пол Валери, с правом казати да уз Бодлера француска поезија најзад излази из националних граница, те да се намеће као сушта поезија савремености; вели још и то да је највећа слава Бодлера у томе што је родио веома велике песнике: Ни Верлен, ни Маларме, ни Рембо не би постали оно што су били да нису читали Цвеће зла у пресудном раздобљу живота.

Појава те омање књиге (1857), коју су издавачи с ужасавањем одбијали, доживела је судско гоњење и била искасапљена. Оштар новинарски напад у Фигароу био је сигнал јавном тужиоцу да предмет узме у своје руке. Тужбу је заступао судија који се већ истакао на процесу против Флоберовог романа Госпођа Бовари. Од петнаестак оптужених, „кривица” је доказана за шест песама. Судском пресудом овој, по Валерију, „беспримерној књизи у историји француске књижевности”, цео тираж избачен је из оптицаја.

Блудник и сатаниста

Жигосан као блудник и сатанист и одбациван као симбол боемства и неморала, Бодлер се колебао између Бога и сатане, наслућивао, чини ми се, стари проблем теодицеје: да ли је бесмртност Сатанина и зато, да би, вечно жив, вечно и свугде искушавао човека. Изгледа да јесте. Отуда су, можда, страст према крајностима и склоност ка изазову суштински видови дендија који код њега налази пресудно очитовање: занимљиво је само оно што обрће супротности једну у другу и одржава их у њиховој опозицији; оно што је озбиљно може да буде изражено једино на фриволан начин и обратно, таштина иде под руку са смрћу. А и свм је изричито писао о томе.

Немогуће је, вели, прелистати било које новине било ког дана, месеца или године а да у сваком реду не пронађете „знакове најстрашније људске изопаченост”, а у исти мах „најневероватније разметање поштењем и добротом”, уз то још и најбезочније тврдње у вези с напретком и цивилизацијом. Као да је Бодлер био у дослуху са Херманом Мелвилом: у сукобу између добра и зла нема победника те да једино можемо осећати тугу због такве ситуације у којој нас та два опречна обележја напросто раздиру.

И сам песнички чин носи у себи обележје мученичког суочења са ругобом и проклетством као потврдом да цвеће поезије израста само на пространој равници зла („Знам да је бол једина отменост“). Отуда је за Бодлера стваралачки занос једини облик револта у коме се зло, патња и проклетство преображава у чисте и трајне облике лепоте. Као Бог и сатана истовремено, песник не треба да слика свет ни да га објашњава; његов једини циљ и начин јесте лепота као таква, лепота уздигнута до платонских праузора, до Бога.

И све док се анђео и демон буду борили за превласт над земљом, Бодлер ће живети као један од ретких генија који су на најпотреснији начин изразили вечне море људске судбине; каже како је „Одиста диван циљ поезије; весела или тужна увек носи карактер утопије”. Шта бисмо, уосталом, и били без тих великих утописта–сањара; дан без ноћи и живот без сна.

Бодлер, међутим, није био тек пуки сањар, већ борац, жртва за ослобођење осећајности. Први је осетио дух новог времена и нове поезије која ће о људским слабостима говорити без страха и покајања; први је наслућивао и изразио распад оних вредности чији је дух изражавала поезија романтизма; открио својим савременицима читаве пределе нових лепота и грозота; унео у поезију оно што је В. Иго назвао „новим дрхтајем”; упорно захтевао да земаљски пороци као песнички мотиви не смеју бити јавно жигосани ни онда кад им прети сила закона и анахроних предрасуда. А то и јесте, чини ми се, главни и једини предуслов сваке поезије. У томе и треба, верујем, видети суштину Бодлерове мисије.
Ристо ТУБИЋ

ooooooooooooooo1
<< 05/2006 >>
nedponutosricetpetsub
010203040506
07080910111213
14151617181920
21222324252627
28293031


MOJI LINKOVI

MOJI FAVORITI
-

BROJAČ POSJETA
149862

Powered by Blogger.ba