ooooooooooooooo1

Dobrodošli na moj blog...


19.05.2006.

Sklonjena u ponoc

БУРНЕ РЕАКЦИЈЕ У БИХ НА ПРИКАЗИВАЊЕ ТВ СЕРИЈЕ „ТИТО – ЦРВЕНО И ЦРНО”


На управу федералне ТВ, која је серију преузела од РТС, обрушио се део штампе, појединци, а посебно Савез друштава „Јосип Броз Тито”

(Од нашег сталног дописника)
САРАЈЕВО, 18. маја – Емитовање ТВ серије „Тито – црвено и црно”, коју је ТВ ФБиХ преузела од ТВ Србије, део овдашње јавности оценио је „незапамћеним, уредничким промашајем”, како је то дефинисао недељник „Дани”.

Исто као што хиљаде сати архивског материјала о Титу сведоче о стању друштвене свести, слободе и демократије у Југославији за живота њеног вође, тако и поменута серија „говори о данашњој Србији, дубоко импрегнираној четничком идеологијом” у којој је један од највећих проблема већине грађана у односу према Титу његов „непријатељски однос према четништву” што су аутори серије, „моћни идеолози данас владајуће неочетничке идеологије у Србији”, према писању поменутог листа, требали да докажу да је неоправдан и неутемељен. При томе су свесно занемарили, став је Сенада Пећанина, аутора текста, не само злочине припадника покрета Драже Михајловића, већ и „његових следбеника у првој половини деведесетих година”. Проблем Србије, пише он, нису Срби који се поносе четништвом већ проблем лежи у већини којој, вероватно, припадају и аутори серије, као и „највећи дио српских политичара, интелектуалаца, новинара и медија... читава плејада успјешних реаниматора четништва у Србији”.

Разлог да серију од РТВ Србије преузме ТВ Федерације лежи, вероватно, у „дубоко укоријењеном сарајевском синдрому односа провинцијске инфериорности према Београду” за шта дефинитивно више нема разлога, сматра аутор поменутог текста.

Књижевник Иван Ловреновић, већ на основу прве епизоде, процењује да се ради о редуцираном приступу узаврелој историјској и политичкој проблематици, при чему се „сугерише да је Тито био бескрупулозни и вешт преварант а Дража племенит губитник”. У питању је, каже Ловреновић, „интелектуално скучени националистички памфлет и лоша псеудохисторијска фељтонистика”.

Све је то толико нападно и тако тенденциозно да човек помисли да је лоше што је уопште дошло до ослобођења земље, изјавио је Раиф Диздаревић, својевремено високи комунистички функционер, пред сами рат и на челу колективног шефа заједничке државе, а данас председник Савеза друштава „Јосип Броз Тито” у БиХ. Управни одбор Савеза, позивајући се на наводни став бројних антифашиста, грађана и омладине широм земље, упутио је отворено писмо управи ТВ захтевајући прекидање емитовања серијала због „примитивних и грубих неистина и фалсификата хисторије свих наших народа и народности”. Такав захтев упућивали су и неки гледаоци али је управа ТВ, после емитовања прве епизоде у ударном, вечерњем термину, две остале пребацила у касне ноћне сате, без репризирања. Директор ФТВ Јасмин Дураковић, каже да су били свесни реакција које ће серија изазвати јер изражава „вриједносне судове који произилазе из актуелног српског (београдског) погледа на личност Јосипа Броза”, али да ТВ има довољно ширине за различитa мишљења, па и она о недавној прошлости, напомињући да се „уредништво не слаже са ставовима изнесеним у серији”. Да је серију требало приказати сагласан је и новинар Хамза Бакшић који и поред своје тврдње да је „конципирана на полуистинама” сматра да се Титу, као битном делу прошлости, чији култ је у порасту, не може прилазити с две-три корачнице, с непродуктивном носталгијом којој су „допринијели лидери нових држава више него читав агитпроп током Брозове власти”.

Вечерас је на програму последња епизода. У програмској координацији ФТВ сазнајемо да је највећи број негативних реакција био после прве епизоде, а када је под притиском јавности серија измештена после пола ноћи, стигли су нови протести због емитовања, али у термину да „не буде виђена”. Када се све сабере, далеко је више негативних него позитивних реакција, тврде у програмској координацији ТВ ФБиХ.

М. Капор

19.05.2006.

Orhan Pamuk

Sistematičan sam u gnevu


Nacionalisti uvek tragaju za korenima, prodemokratski orijentisani pojedinci kao ja, za kombinacijom
Turski pisac Orhan Pamuk, jedan od najpoznatijih savremenih svetskih autora, rođen je 1952. u Istanbulu gde i danas živi. Kroz prozor radne sobe gleda na liniju razdvajanja Evrope i Azije. U svojim romanima ujedinio ih je kombinujući orijentalnu pripovedačku tradiciju i stilske elemente zapadnog modernizma. I njegova porodica slična je onima koje opisuje u nekim romanima. Sam kaže da u njegovim knjigama ima mnogo autobiografskog ali da nisu autobiografske već ličnu priču koristi da bi govorio o naciji, kulturi, viđenju sveta. Proslavio se romanima Bela tvrđava, Crna knjiga, Novi život, Sneg. Dobio je značajne nagrade, bio kandidat za Nobelovu, magazin “Time” uvrstio ga je na listu sto najuticajnijih ljudi sveta. Trebalo je da ode na žurku uticajnih ali on je došao u Beograd na ranije zakazano predstavljanje nove knjige Zovem se crveno u izdanju “Geopoetike”.

Vaši romani prevedeni su na četrdeset pet jezika. Možete li uopšte da zamislite koliko ljudi širom sveta čita vaše knjige?
- I ja znam samo da ih u prevodu čitaju u mnogim zemljama širom sveta ali niko mi ne prijavljuje tačan broj. Ono što vam pouzdano mogu reći, jeste da ove godine idu veoma dobro. Srećan sam zbog toga, mada ne činim ništa posebno u smislu propagande.

Uvek precizno i snažno definišete stav svojih junaka. Kako uspevate da ne otkrijete lični stav?
- Kada stvaram svoje likove, ozbiljan sam i odlučan da ih ne ubijem čineći ih potpuno dobrim ili lošim. Poseban je izazov kada pišete roman da navedete čitaoca da zavoli čak i ubedljivo lošeg junaka. Kada mi čitaoci ljutito kažu da ne znaju da li vole ili mrze neke likove u romanu, znam da sam na dobrom putu. Ako želite da napišete dobru knjigu, ne smete stati ni na jednu političku stranu a to znači ni na stranu nekog junaka. Važno je stvoriti situaciju koja će zbuniti čitaoca i naterati ga da vidi dalje i dublje, da otkrije moralnost.

Da li je čovek našeg vremena koji želi da učestvuje u jedinstvu različitosti sveta najsličniji junaku vašeg romana “Novi život”?
- U svakoj knjizi postoji glavni junak. U Novom životu to je Crni i moram vam priznati da mi je veoma blizak. Ali ja uvek izmislim i tako da kažem, “kontralik” s kojim ga dovodim u međusobni odnos stvarajući protivtežu jer pisanje romana jeste iznošenje suprotstavljenih ideja i prikaz njihovog međusobnog uticaja.

Našim zemljama zajednička je težnja da postanemo deo evropske porodice koja se zvanično zove Evropska unija. Ta stremljenja sjajno ste prikazali u romanu Sneg. Šta nam je još zajedničko na tom putu?
- Kada zakucate na evropska vrata, vi zapravo kao da govorite: “Eto, mi baš nismo kao vi ali bismo želeli da budemo kao vi i volimo slične stvari – recimo novac, metode, organizaciju, demokratiju...” Nažalost, nacije koje se nađu na tim vratima postaju osetljive i nervozne. A u tom krhkom procesu prijema u Evropsku uniju vrlo je opasno ulagati mnogo osećanja. To nije dobro ni za te nacije ni za Evropu.

Mi na Balkanu dobro razumemo ono što vi opisujete – prožimanje civilizacija, religija, kultura. Da li je takav slučaj i sa svetom uopšte?
– Da. Za mene ključna reč u razumevanju sveta nije čistota već hibridnost. Ništa nije sačinjeno samo od jednog materijala već od mnogo raznih. Kulture ne treba poimati na osnovu njihovih korena, već na osnovu elemenata iz kojih su kombinovane. One jesu kombinacija, prožimanje a ne izvor. Naravno, nacionalisti uvek tragaju za korenima, prodemokratski orijentisani pojedinci kao ja, za kombinacijom. Sad kad sam vam dao političku izjavu, moram vam reći da ja svoju političku ličnost ne doživljavam tako ozbiljno kao moji neprijatelji.

Suzan Zontag, vaša prethodnica u nizu dobitnika Nagrade za mir Nemačkog udruženja izdavača, rekla je da je dužnost velikih pisaca kao što su Markes i Gras, recimo, da javno iskažu stav o važnim političkim pitanjima. Da li u tom smislu sebe smatrate angažovanim piscem ili prosto intelektualcem koji ispunjava dužnost?
- Ne verujem u samonametnute dužnosti. Kada reagujem, to činim uglavnom u besu ili zato što osećam potrebu da odbranim nekog čoveka i neki stav. Kod mene je to, dakle, stvar temperamenta ili slučaja više nego sistematičnosti ali sistematičan sam u svom gnevu.

Javno ste govorili o zločinu koji su počinili poslednji otomanski vladari nad Jermenima i izazvali ste gnev nacionalista u svojoj zemlji. Koliko vaši sunarodnici i svet uopšte znaju o tome?
- Smatram da Turci o tome moraju da znaju i govore. Činjenica da o tim zločinima ne možemo da govorimo, čini ih težim. Svet zna o tome i svaka nacija ima u prošlosti neki sličan zločin. O njemu otvoreno pričaju, tako treba da učine i moji sunarodnici.

Objasnite nam vaš zanimljiv stav da ljudi na Zapadu slikaju ono što vide, a na Istoku ono što gledaju.
- Bilo je zanimljivo istraživati takve ideje u knjizi Zovem se crveno. Da bih je napisao, istraživao sam estetiku ograničene umetnosti islamskog slikarstva o čemu postoji samo nekoliko tekstova. Do većine ideja o tome došao sam gledajući slike. Jedna od uzbudljivih stvari u pisanju tog romana je otkrivanje zadovoljstva uma u trenutku dok oko gleda svet. Šta se događa u našem umu kad vidimo nešto lepo i zašto nešto smatramo lepim? Zašto neki ljudi crtaju cvet na jedan a drugi na drugačiji način? Koja ideja stoji iza toga? Posredstvom tih različitih načina viđenja i slikanja možemo da razumemo ljude i čitave civilizacije. To su bile velike ideje koje stoje u pozadini ove knjige a o tome je i priča u njoj.

Crveno je simbol ljubavi, strasti, osvete, reč u naslovu vašeg novog romana. Šta je vaša prva asocijacija na tu boju?
- Crvena boja u ovoj knjizi predstavlja tajnu boje uopšte. Učinio sam da ona govori kao što govore drveće, životinje, likovi o istraženom značenju onoga što vidimo, posledicama viđenog i činjenici da svaki čovek stvari vidi drugačije. Ja sam želeo da budem slikar i sada sam šest godina posvetio ovom romanu koji govori o 16. veku u otomanskom slikarstvu.
U romanu postoje dve vrste islamskih slikara. Zajedničko im je da razumeju neizbežno uništenje tog slikarstva koje će biti zamenjeno zanimljivijim postrenesansnim, venecijanskim. Ipak, postoji grupa koja bi da kombinuje elemente te dve vrste dok druga to odbija i tako je do danas.

Kako vidite Tursku danas i sutra?
- Rado bih video svoju zemlju u Evropskoj uniji ali istovremeno sam svestan da entuzijazam s obe strane opada. Kao što i u samoj Uniji opada entuzijazam za Uniju. Ja se osećam kao provodadžija koji kaže “venčajte se ako hoćete ili se mrzite ako vam to više odgovara”, ja pišem knjige, to mi je zanimanje.

Kako vidite ulogu književnosti danas?
- Umetnosti proze i dalje ide dobro. Knjige su čitane, ljudi uživaju u radu pisaca. Naravno, moćniji su televizija i film ali i dalje je moguće pisati i ozbiljne i zabavne knjige. Moja dela prevedena su na tolike jezike i nemam razloga da se žalim.

Vrlo nam je imponovala vaša izjava da niste otišli na žurku sto najuticajnijih da biste došli u Beograd. Da li je Beograd opravdao očekivanja?
- Veoma sam srećan što sam ovde. Šetao sam ulicama i mnoge me podsećaju na moje detinjstvo možda i zato što su neke kuće stare i oštećene. Srećan sam zbog entuzijazma svojih ovdašnjih čitalaca u koji sam se uverio. Uistinu sam srećan što sam došao u Beograd.

VESNA JOVANOVIĆ


ooooooooooooooo1
<< 05/2006 >>
nedponutosricetpetsub
010203040506
07080910111213
14151617181920
21222324252627
28293031


MOJI LINKOVI

MOJI FAVORITI
-

BROJAČ POSJETA
149869

Powered by Blogger.ba