ooooooooooooooo1

Dobrodošli na moj blog...


29.04.2006.

Dusko Kovacevic


Narodna se pesma vije šta ostade od Srbije?

Odgovarajući na pitanje: Nekada je bilo „drugarska se pesma ori... srce gromko nek nam zbori... da nam živi, živi rad“, šta bi danas iz Lisabona, gde obavlja dužnosti ambasadora SCG, poručio čitaocima „Blica“, naš poznati pisac, sceanarista i reditelj Dušan Kovačević kaže:

„Sećam se vremena kada smo preko radio- aparata slušali prenose prvomajskih parada iz Beograda. Nažalost, tih uzbudljivih, egzaltiranih glasova radio - reportera, muzike marševa, brujanje ‘fića’, tenkova i let aviona ‘ponosnih krila naše avijacije’ sećaju se samo oni koji su još, nekim slučajem pretekli, preživeli. Slavlje je trajalo tri dana, plus subota i nedelja, tako da se nekako ‘sastavljalo’ devet dana. Kako je moguće da je 3 plus 2 jednako devet? Pa, te godine su bile „vreme čuda“. Bilo je sve moguće, i sve je bilo izvodljivo dok je impresario tog jugoslovenskog cirkusa dobijao milijarde da cirkus traje... A onda, jednog dana, velika cirkuska trupa se raspala na nekoliko manjih cirkuščića sa novim vlasnicima – impresarijima, inače učenicima Velikog maga opsenarstva.

A što se tiče pomenute pesme, ona ima još jednu strofu: ‘Narodna se pesma vije, šta ostade od Srbije?’
S obzirom da živimo u digitalnoj eri, kakav je virtuelni izgled domovine iz Lisabona, sa te bezbedne daljine?

- Što se tiče „virtuelnih elektronskih naprava“ i dalje se trudim da ih izbegavam što je moguće više. A kad je reč o „našoj stvarnosti“ – ako se izuzmu holivudski filmovi, realnost i svakodnevna borba za egzistenciju - ona je planetarno skoro istovetna. Pedeset posto čovečanstva bori se da jede jednom dnevno, a „ostatak“ provodi život u strahu da ne ostane bez posla. Možda 2-3 procenta ljudi mogu da pevuše onu pesmicu Čika Jove Zmaja: Al’ je lep ovaj svet...
Po Beogradu se priča da treba doraditi vašu čuvenu rečenicu „Laki je malo nervozan“ u „Laki je malo više nervozan, odlepio je“. Hoćete li je autorizovati?

- Hoću, ali bez prethodnih replika: - Zapaliću vam kuću!

- Kome ćeš ti, bre, zapaliti kuću?! Samo bez paljenja više, ako je ikako moguće.
Pitanje koje tendenciozno ponavljamo iz jednog u drugi razgovor odnosi se na vaš stav da u Srbiji ima pet godišnjih doba: proleće, leto, jesen, zima i rat. U kom smo godišnjem dobu?

- Na žalost, u vremenu potopa. Hiljadama godina akumulirana znanja i sofisticirana inteligencija otela se kontroli i bez trunke razuma počela da razara ravnotežu i sklad prirodnih zakona. Bahati odnos prema zajedničkoj nam domovini, planeti Zemlji, doveo je do otapanja ledenih polova i do potapanja delova kontinenata, zemalja, gradova ... Priroda „uzvraća udarac“, odnoseći se prema čoveku – s puno prava, kao prema najvećoj, nepojamnoj štetočini. I opet, nažalost stradaju najviše oni koji su najmanje krivi – sirotinja.
Još pitanje kontinuiteta: u kojoj je fazi treći građanski svetski rat?

- To ćemo znati jednog dana kad se ovaj - tekući rat završi, i kad pobednik ( kao i obično )napiše istoriju ratovanja, pod uslovom, naravno, da pobednik preživi pobedu. Ne „javlja mi se“ ništa posebno, nedoživljeno katastrofično, ali ni nešto naročito lepo. Uostalom, svetu i Evropi su odavno poznati „stogodišnji ratovi“. I, nadam se, da sa našim iskustvom stradanja u prošlom veku, u šest (!) ratova – tri balkanska, dva svetska i jednom „internacionalnom bombardovanju“, ne bismo smeli dozvoliti da se i u ovom veku dokazujemo kao narod koji je rad stradati i biološki nestajati u velikoj, večitoj igri raspojasanih sila preko naših leđa. Ako ništa nismo naučili iz tragedije XX veka, onda nam, stvarno, nema pomoći.
Portugalsko odnosno lisabonsko pozorište, šta je to?

- Za odgovor na ovo pitanje potreban je duži boravak i gledanje bar dvadesetak predstava ... Ono što znam je činjenica da Portugalci imaju veliku literaturu i izuzetnu poeziju, koju je, na žalost, veoma teško prevesti zbog specifičnosti jezika. Nekoliko naših prevodilaca sa portugalskog, među kojima su Jasmina Nešković i Dejan Stanković najpoznatiji, potrudilo se da nam osvetli bar jedan deo te bogate (pisane i ispevane) istorije zemlje pomoraca – descobridoresa(otkrivača).
Koje teme i probleme oni tretiraju i na koji način i gde smo mi tu kada se poredimo?

- Istorija Portugala je – najjednostavnije rečeno, istorija hrabrih ljudi na brodovima – jedrenjacima, znanim kao ‘karavelama’ kojima su (uglavnom, prvi) stizali do zemalja u to doba nepoznatih Evropi. Tako su, prvi, stigli, doplovili do Brazila 1500.godine, do Kine 1513., pa i do Japana 1543.godine. Zatim, u ovoj zemlji nije bilo ratova skoro 500 godina. Uspeli su da i u Drugom svetskom ratu budu neutralni. Oduvek su znali kolika im je zemlja, koliko ih ima i koliko vredi ljudski život kad dođu zla, apokaliptična vremena... Sećate li se početka filma ‘Kazablanka’, kada avion poleće u maglu, a jedan čovek kaže:

‘Ovo je poslednji let za Lisabon’. Time je bilo rečeno, poslednji let za zemlju u kojoj nije rat. Moglo bi se iz istorije ovog naroda mnogo toga naučiti. Odnosno, želeo bih reći, da bi bilo dobro ako bismo naše čuveno i, često, suicidno, junaštvo menjali za malo više razuma i pronicljivosti; da ne ponavljamo više onu našu poznatu uzrečicu (uz udaranje šakom po čelu): E, da mi je ova pamet onda bila!
„Da li vam pozivnice za koktele koriste, isto kao i u Srbiji, za pribeleževanje novih priča. Diplomatska kora hleba verovatno nije laka, no nešto se sigurno kuva, makar i dijetalno?

- Kad je reč o našoj diplomatiji i radu po ambasadama često se setim jedne slave kod Bate Stojkovića. Te večeri smo našeg prijatelja, u to vreme ambasadora u Velikoj Britaniji, Vladetu Jankovića, pitali: Kako je to biti ambasador? Vladeta se osmehnuo i preko osmeha, rekao: „Lepo, ako ste iz bogate zemlje“!

Prevedeno sa srpskog na srpski, to znači da se svi mogući problemi prenose na rad svih diplomatskih predstavništava, sa već poznatim opterećenjem i pedantnom dugogodišnjom medijskom harangom – ko smo i šta smo. Uz sve to, očekuje nas „konačno“ definisanje države sa opravdanom bojaznošću da se ne vratimo u granice pre 1918. Ovi meseci i, najviše narednih godinu-dve, biće presudni za budućnost zemlje i generacije koje bi trebalo u njoj da žive, a ne da preživljavaju. Inače, za sada nemam vremena da pišem, ali se trudim da ponešto pribeležim i zapamtim, što je oduvek bilo samo opravdanje kad izbegavate papir i olovku. Ako uskoro ne uspem da pomirim ta dva posla, eto mene nazad.
Šta je bilo vaše najprijatnije iznenađenje u Portugaliji u Lisabonu, nekom drugom gradu?

- Ima ih više. Od već pomenute istorije moćne pomorske sile, koja se vidi na svakom koraku, do malog mesta Melideš, udaljenog stotinak kilometara od Lisabona, gde je podignut spomenik – knjigama. Viđao sam spomenike u čast topova, mačeva, vladara, konja ... ali nikad nisam video da je neko podigao spomenik knjigama. (Mi smo nešto učinili samo na nivou reči: Pesma nas je održala, njojzi hvala!) I uz sve ovo, jedan od najvažnijih državnih praznika Portugala, obeležava se datumom rođenja njihovog najvećeg pesnika: Luis Vaz de Camoes-a( Kamoiša).
Verujemo da na ovo pitanje ne smete odgovoriti: da li je za Evropu i dalje dobro suprotno od onoga što predlaže Velika Britanija?

- Pre izvesnog vremena gledao sam raspravu o globalizaciji iz jednog poznatog evropskog TV-studija. Reč je bila – tačnije, žestoka rasprava, skoro svađa - o tome šta sve globalizacija uništava širom planete. Najoštriji u kritici su bili jedan novinar iz Brazila i jedan sociolog iz Pakistana. Sve u svemu, većina njihovih optužbi je bila tačna i, činjenično, porazna. Međutim, u tom jednočasovnom razgovoru, raspravi, polemici i bacanju drvlja i kamenja na Novi svetski poredak, postojao je samo jedan mali problem: svi u studiju su govorili – engleski. Optuživali su „okupatora“ jezikom na koji ih „neprijatelj“ nije prisilio da govore, to su (smo) svi uradili - dobrovoljno, priznavši tako da je „globalistički“ jezik naš alternativni govor. I, nekako mi se „javila“ slika osuđenika na doživotnu robiju koji prave plan da iz zatvora pobegnu tako što će plehanim kašikama prokopati tunel dug stotinu metara, ne znajući, ako im to kašikom i pođe za rukom, da će na slobodu izaći u jedan veći i bolje čuvani zatvor, gde će ih dočekati uprava zatvora sa pleh muzikom i parolom na velikom platnu: Džaba ste kopali! Parola će, naravno, biti napisana na engleskom, da bi je odmah razumeli.
Poruka za kraj?

- Ova pitanja mi pre liče na pitanja za svečani prvoaprilski broj, nego za ovaj tako značajan i, bar kod nas, nostalgičan praznik. Kao da ste zaboravili na prenose parada iz radio aparata ‘’Rudi Čajavec’’, na frekfvenciji koja se nije smela menjati tri dana. Eh, ta lepa, dobra, stara vremena...
Tanja Nježić - Željko Jovanović

25.04.2006.

Endi Vorhol

Дани Ендија Ворхола

Радови легендарног уметника њујоршке авангардне сцене, русинског порекла, биће приказани у неколико галеријских простора



НОВИ САД – Други пут у овом месецу новосадска ликовна публика добија прилику да види једну изузетну манифестацију: после занимљиве изложбе „Рубне посебности – авангардна уметност екс Југославије 1914-1989”, из Колекције Маринко Судац, која је гостовала у неколико галеријских простора уз богати пратећи програм, сутра увече, у 18 часова, у Галерији Бел арт” (Михајла Пупина 17) отвара се изложба „Hommage Warhol”, којом овде почињу „Дани Ендија Ворхола”. Реч је о великом и богатом програму посвећеном легендарном уметнику њујоршке авангардне сцене, који деценијама важи за икону модерне културе, „необичном споју словенске душе и америчког предметног устројства”, чији су радови својевремено окупирали пажњу читавог света.

„Дани Ендија Ворхола” трајаће у Новом Саду све до 15. маја, а низ уметничких догађаја у овом програму резултат су вишегодишње сарадње Центра за визуелну културу „Златно око”, Галерије „Бел арт”, Музеја Војводине, Градске управе за културу Новог Сада, НС Центра и Галерије Војвођанске банке са Музејем модерне уметности „Andy Warhol” из градића Медзилаборцу у Словачкој. Из овог музеја наша публика ће имати прилику да види 70 радова овог чувеног америчког уметника поп-арта. Отварање централне изложбе радова Ендија Ворхола предвиђено је за среду у 20 часова, у Галерији Војвођанске банке, а истовремено ће у Галерији „Златно око” бити постављена мапа графика овог уметника, такође из словачког музеја. У Музеју Војводине новосадска публика ће видети изложбу „Једна могућа реминисценција: Ворхол”, чије је отварање такође сутра увече у 19 часова, док ће у 20 часова у Великој сали Културног центра Новог Сада бити приказан филм чешког редитеља Станислава Мухе „Absolut Warhola”. Главне манифестације посвећене Ворхолу пратиће и низ других, мањих приредби, међу којима ће бити и представљање књиге о овом уметнику, као и пројекције филмова у режији самог Ворхола.

Енди Ворхол (1928-1987) рођен је у породици русинских емиграната из Словачке – то је и један од разлога што је Музеј модерне уметности који носи уметниково име смештен у словачком градићу Медзилаборцу, родном месту његових родитеља – а на њујоршкој уметничкој сцени присутан је од 1952. године. Ипак, његов велики, континуирани успех почиње тек од 1962. године: две године касније, 1964, Ворхол оснива уметничку радионицу „Factory” која постаје центар окупљања и младих, непознатих креативних људи, али и великог броја славних уметничких личности који су у то време језгро њујоршке уметничке авангарде. У студију ове радионице Ворхол ће снимити и велики број филмова, као записе о стварности најближе документарном филму, о протоку времена, сексу, ексцесном понашању... Истовремено је радио и принтове, интервјуе, књиге, бавио се модом и био предавач на колеџима. За Ворхола су – истицали су хроничари о њему – живот и стваралаштво били једно биће, а он је био нови тип уметника који је то потврђивао и својим изгледом дендија, и понашањем, начином живота, избором окружења.

Био је „свеприсутан”, све до смрти, 1987. године у Њујорку.

D.Radovic

15.04.2006.

Malo poznati Tesla



Светлост беле голубице

Велики рационалиста и заступник просветитељских идеја, по свему судећи, био је подложан необичним парапсихолошким доживљајима, визијама и мистичким стањима



Наизглед парадоксално, Никола Тесла, творац савремене електротехнике и телеаутоматике, иначе велики рационалиста и заступник просветитељских идеја, по свему судећи, био је подложан необичним парапсихолошким доживљајима, визијама и мистичким стањима. На то, пре свега, неумољиво указују бројне чињенице о којима извештава сам научник, као нпр. о свом парапсихолошком доживљају који је имао када му је мајка умрла (Тесла, „Један чудан доживљај”, у Чланци, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 1995) и многим другим.

Тако, рецимо, Тесла у аутобиографској књизи Моји изуми наводи низ примера властитих чудесних, парапсихолошких доживљаја из детињства и ране младости. Он ту спомиње „своју чудну бољку”, необичне слике које су му се привиђале када је био дечак. „У тишини ноћи, непозване живе слике тих призора јављале би се сада пред мојим очима и упорно одолевале свим напорима да их одагнам. Понекад би биле тако стварне у простору иако сам кроз њих могао проћи руком”, описује Тесла. Пошто су га ове појаве узнемиравале, стварале нелагодност и изазивале забринутост, он се обратио стручњацима, али они нису имали прави одговор.

Дете грома

Наш велики научник био је убеђен да му је само Провиђење већ на рођењу подарило изузетну судбину и натприродне моћи. Постоји легенда, драга Тесли, по којој је изумитељ наизменичне струје, рођен у једној застрашујућој, олујној летњој ноћи када су севале муње и ударали громови. Бабица која је порађала његову мајку, преплашена тим севањем, протумачила је ове небеске појаве као знамења изузетне судбине новорођенчета и рекла је породољи да ће оно бити „дете грома”.

Како пише један Теслиног биограф, ова необразована жена из народа „није могла ни претпоставити колико је био тачан овај њен опис човека кога ће судбина учинити креатором вештачких муња, довољно јаких да продрмају цео свет” (Ломас, Човек који је изумео двадесети век, ДН Центар, 2000).

Тесла каже да се као дечак давио десетак пута, те да су га готово „живог скували и једва је избегао да га спале”. Али и то није све: „Био сам жив закопан, изгубљен и смрзнут. За длаку сам избегао бесним псима, вепровима и другим дивљим животињама. Преживео сам страшне болести и пролазио кроз разноврсне чудновате незгоде, а то што сам данас здрав и крепак - право је чудо”, сећа се славни проналазач (Никола Тесла, Моји проналасци).

Просто је невероватно колико ови Теслини описи властитих чудесних доживљаја личе на описе иницијастичких болести и смрти кроз које су прошли шамани пре него што су задобили своје изузетне способности! Шаман је, по Елијадеу, врач, гаталац, пророк, маг, психопомп, исцелитељ, научник, проналазач, песник, видар и видовњак (Историја веровања и религијских идеја, том III, Просвета, 1991). Шамани се препознају по својом карактеристичном, необичном понашању, склони су усамљивању, сањарењу, имају чудесне визије, нападе, несвестице итд. Али и они, одабрани, морају да прођу кроз иницијастичка искушења (снови, болести, визије, комадања и мистична смрт) и да тако стекну способност за екстатичка путовања изван овог света, у Подземље или на Небо.

Идила остарелог научника

Један од вероватно најчуднијих Теслиних доживљаја, збио се у његовој позној старости. То је, заправо, био крај већ славне идиле остарелог научника - особењака и његове беле голубице, коју је нежно волео. „Голубија љубавна прича” Теслиног живота, као и многе сличне, завршила се тужно. Ексцентрични научник годинама је бринуо о „хиљадама голубова”, међу њима је била голубица, „дивна птица”, беле боје, друкчија од свих осталих. На грчком „леукос” ??значи - бео, али и светао, чист, јасан, сребрнаст. ??Бело је древни симбол светлости, просветљења, очишћења, преображаја, откривења. У хришћанској ликовној уметности Свети дух се приказује као бели голуб.

Али, вратимо се белој голубици: „Ма где да сам се налазио, голубица би ме пронашала; када бих пожелео да је видим, само сам позвао и она би долетела до мене. Разумела ме је и ја сам разумео њу”, исповедао се Тесла. Волео ју је и то није крио. „Да, волео сам је као што човек воли жену, и она је мене волела. Када је била болесна знао сам и разумео сам; дошла би у моју собу и ту остајала данима. Лечио бих је док не би оздравила. Тај голуб је био радост мог живота. Ако сам јој био потребан, ништа друго ми није било важно. Докле год сам је имао, била је то сврха мог живота”.

Али, ово не би била права љубавна прича, да не следи драмски обрт, који наговештава трагични завршетак. „Онда, једне ноћи док сам лежао у кревету, решавајући проблеме као и обично, долетела је кроз отворен прозор и стала на мој сто. Знао сам да сам јој потребан; желела је да ми саопшти нешто важно тако да сам устао и отишао до ње”. И тада се збио тај најчудеснији, најмистичнији догађај у дугом и необичном животу научника - сањара, занесењака и видовњака. „Када сам је погледао знао сам да жели да каже да - умире. А онда, када сам примио њену поруку, појавила се светлост из њених очију - снажни млазеви светлости. Да, била је то права светлост, снажна, блештава, заслепљујућа светлост, светлост далеко јача него што сам ја икада произвео најснажнијим лампама у својој лабораторији. Када је тај голуб умро, нешто је отишло из мог живота. До тог времена засигурно сам знао да ћу довршити своје дело, без обзира на амбициозност свог програма, но када је то нешто отишло из мога живота, знао сам да је мој посао окончан”, завршио је с тугом своју причу Тесла (Маргарет Чејни, Тесла: човек изван времена, Кодекс, Београд 1991).

Мада славни истраживач као рационалиста није признавао да је религиозан, овде је очигледно у питању један изворни нуминозни, мистички доживљај у чијем је средишту симбол голуба, симбол који сам Тесла изгледа није сасвим добро разумео, мада је осетио његову снагу. Као птица, голуб је симбол уздизања, сублимације нагона и превласти духа.

Млаз мистичне светлости

За овај мистични доживљај беле голубице, важно је оно што Тесла каже о „снажним млазевима светлости” који су избијали из њених очију. Оно што Тесла није знао, већ је само слутио, о смислу тајанствене светлости, ми данас знамо. У многим митологијама и религијама, светлост је универзални, архетипски симбол духа, божанства и мистичне спознаје. Светлост симболизује просветљеност, доброту, божанску природу и живот насупрот тами која симболизује незнање, зло и смрт.

У Старом завету Бог речју ствара светлост и одваја светлост од таме. И у хиндуизму, будизму и другим религијама светлост симболизује истину, спознају и апсолутну, онострану реалност. У древном индијском спеву Бхагавад-гита узор теофаније је „блистава бујица светлости”. Виђење необичне светлости је дакле, нуминозни доживљај, сусрет са божанском снагом и оностраном, апсолутном стварношћу. У поглављу „Доживљај мистичне светлости”, славни историчар религије пише: „Онај ко је упознао такав доживљај (мистичне светлости) претрпео је онтолошку мутацију: стекао је други начин бивствовања који му омогућује приступ свету духа” (Елијаде, Мефистофелес и Андрогин, Градац, 1996).

Сусрет са тајанственом светлошћу је за Теслу био тако упечатљив зато што је изазвао у њему радикалну унутрашњу промену, тачније, дубоки и трајни духовни преображај.
Жарко ТРЕБЈЕШАНИН

08.04.2006.

Matija Beckovic

Круг се затворио

Онај ко је од љубавних песама давно одустао поново је пропевао

Песник, коме читалачка публика никада није недостајала, говори за наш лист о животу, посебности песничког израза, о беседништву, али и о проблемима времена и песничке уметности.

„Вера Павладољска” је Ваша прва поема. Како су се у њој помешали живот и поезија? Зашто сте баш њу изабрали за прву књигу Ваших Изабраних дела?

– Песма је једно, живот друго, биографија треће. А све троје као да долазе мимо наше воље. Песма нас откупљује од биографије. Уз песму она се чини сувишна, као дроњци уз ново одело. Вера Павладољска је први наслов моје биографије и библиографије. Чим сам је објавио у студентском листу, Рас је преузео и штампао као праву књигу својих библиофилских издања. Била је баснословно скупа и луксузна, а њен тираж педесет нумерисаних примерака. Од два примерка која сам добио један сам поклонио Вери Павладољској за њен 21. рођендан. Тада сам веровао да сам са љубавним песмама раскрстио и да љубавне песме не пише онај ко хоће да остане песник и после 25. године. Али живот и поезија били су далековидији од песника. После много деценија круг се затворио, почетак добио крај, а пролог епилог. Онај ко је од љубавних песама давно одустао поново је пропевао. Онда је још један сликар, Драган Стојков, објавио своје библиофилско издање ове поеме на више језика и у више формата. Сада у едицији „Народне књиге” и „Политике”, 45 година пошто је објављена у малом тиражу и у студентском листу Вера Павладољска и друге песме које су јој следиле објављује се у 10.000 примерака. Још у младим данима чудио сам се што се песме не објављују као додаци новинама у милионским тиражима и продају по киосцима. И ето, дочекао сам и то. Разуме се да право име не доказује ништа. А ипак остаје питање да ли би те песме било да се она звала друкчије. И у песми се каже „ти си на своје име љубоморна”. А љубоморне су сигурно биле и Беатриче и Лаура и Ленка и Анабел Ли…

Поетско искуство је отварање извора бића, један трен и заувек. Колико сте се од те поеме до данас као песник променили, шта се временом у песнику мења, а шта је константно?

– Кад упоредимо фотографије из раног детињства, па чак и оне из прве године живота, са онима из ових дана, препознамо исте црте и уочавамо да је оно најбитније остало исто. Наравно, највише је оних који ће казати да вас никад не би препознали. Али зналци и на фотографији и у поезији виде да је у песниковом лику и рукопису оно најбитније остало непромењено. А они су најбитнији.

Одакле црпе снагу језик Ваше поезије, језик тако редак у савременој српској поезији. Како га превести на стране језике?

– Идући у корак с временом песник не може доћи у раскорак са звездама. „Друго време има друге животе да живи”. Нико осим народа није рекао све онако како је замислио. Несавршеност језика је у њиховом мноштву, рекао је један велики песник. Рачуна се да на свету има око хиљаду језика, а у велике се рачуна тек неколико. У наше време то је само један. Има језика који се могу разумети само у одређеним духовним стањима. И књига које се могу читати само на језику на којем су написане. Осим језика музике који је универзалан. Разуме се да би лакше било преводити с малог на велике језике, али велике језике мали готово не интересују. Отуда савети да сви научимо тај један језик. Срећом, за песнике постоји само надјезик, језик поезије. „По себи се разуме”, каже Настасијевић, да се „преводећи само скрнави светиња живог израза”. Није чудо што су најбољи преводиоци поезије песници, као што су код нас, рецимо, Винавер или Данојлић. Не знам ко је рекао: „За слободног човека није особита дика припадати ни једној земљи”! Изгледа да је мало оно давно речено: „Patria mea hic mundus est”. Већина данашњег света се у свом језику осећа као у туђој кожи, а у страном као у кожи два броја већој.

Да ли је данас поезија привилегија малобројних и има ли поезија извесну будућност?

– Свакодневно чујемо како стадионе пуне естрадне звезде чему се највише чуде они који су за то најодговорнији. Нико не спомиње колико је пара потрошено да би се стадион напунио, а та сума је већа од буџета свих издавачких предузећа заједно. Авиони проносе рекламе изнад градова, билборди су на сваком ћошку, спотови се данима врте на телевизији, а говори се о нечувеном феномену и сумњивом укусу публике.

И Т. С. Елиот је 1956. године одржао предавање пред 13.700 слушалаца на кошаркашком стадиону у Минеаполису, захваљујући напорима тадашњих трендсетера. Верујем да би се и Маракана могла сада напунити предавањем из класичне филологије када би се тиме позабавили они који имају фреквенције. Проглашаван је крај поезије и крај историје. Онај који се недавно прославио кратким некрологом историји брзо се суочио са истином да историја понегде тек почиње, а негде још није ни почела. Испоставило се да пропаст идеологије која је владала последњих 80 година није била резултат дубоких друштвених промена већ „згодитак на лутрији”. Тако се све вратило на почетак. И као што се говорило о крају историје тако се говори и о крају поезије. И на крају крајева, не би било чудно да тај крај буде њен нови почетак, ако тако одлуче више силе без којих и нема поезије.

На Вуковом сабору у Тршићу, 16. септембра 1990. године, у беседи „Идеш ли роде” рекли сте: „ Пружиће нам се многе прилике да погрешимо. Потрудимо се да ниједну не искористимо.” Шта данас кажете, да ли смо све прилике искористили?

– Краљ Никола је питао: „Има ли владара који је горе послушан”? Да сам рекао да не пропустимо ниједну прилику да погрешимо, могао бих рећи да нико од мене није боље послушан. Овако, „постали смо народ”, како је казао Дучић, „у који сви пуцају”. Две реченице су одредиле нашу епоху и раздвојиле свеце и злочинце: „Само ти дијете ради свој посао” и: „Само сам радио свој посао”.

„Рече ми један чоек… Ћераћемо се још…” Зашто? Ко? Колико?

– Што рекла она реклама: „Да бисте стигли где сте кренули, не заборавите да се зауставите”. Када су једнога питали како је, он је одговорио: „Немој ми ту политику!” Ћераћемо се још добија нова поглавља.

-----------------------------------------------------------

Пребеседило се…

Сада Вам је изашла књига „Беседа”. И у њима нисте далеко од поезије?

– Пола века се није беседило, а последњих деценија се и пребеседило да би пропуштено надокнадило. Беседио је само Један а сви други су беседили о Њему. Један од наших најдаровитијих критичара и беседника чији иницијали су исти као моји, а није Михиз, написао је да је тај Један који је једва срицао највећи беседник свих времена. Када вас бије глас да сте беседник онда морате беседити и кад вам се не беседи, а то се у беседама увек види.
Марина Вулићевић

02.04.2006.

Ljubivoje Rsumovic

Поетска игра Љубивоја Ршумовића


С поштовањем и уважавањем


Ршумовић није заборавио завичај, али је, и поред тога, песник изразито градских тема и осећања

Љубивоје Ршумовић, песник и телевизијски стваралац за децу, деци приступа с поштовањем и уважавањем. Баш као и његов велики претходник Душан Радовић, он избегава површност и празне речи.

Дете је главни јунак његове поезије. Из свог сеоског завичаја, са Златибора, песник је понео успомене из детињства, на људе и догађаје, на школу и школске дане. Али, што је веома важно, и чистоту језика. Ршумовић није заборавио завичај, али је, и поред тога, песник изразито градских тема и осећања.

Оно о чему се у једној песми казује може бити весело и тужно. Док је читамо у нама може изазвати различита расположења и осећања. Ма где деца да живе, у селу или граду, у нашој или некој другој земљи – њихова интересовања, проблеми и жеље су, мање-више, блиске. Она имају великог пријатеља: песника Љубовоја Ршумовића, заштитника дечјих права, песника који познаје њихову душу, не пристаје на ниподаштавање њихових осећања и има за њих разумевања.

Речено је једном приликом: „Кад порастем, бићу мали”! Љубивоје Ршумовић, свим својим делом, потпуно се уклапа у то. Никада није раскинуо везе са детињством, а то значи са маштовитом спонтаном безазленошћу, која детињство краси. Детињство хоће да се игра и то предано да се игра – речима, играчкама, спортским надметањем. Ршумовић у поезији користи ту игру. Чак су и неке његове песме дате кроз игру, најчешће речима. Он, притом, користи нека искуства народне лирске поезије, рецимо успаванке, бројалице, загонетке.

Узмимо, па пример, чувену песму „Десет љутих гусара”. Цела песма је остварена кроз игру – у духу загонетке и одговетке. Од десет љутих гусара, који ремете сан детета, не остане ниједан. Као истински заштитник деце, Ршумовић кроз стихове и игру одгони дечје страхове, неспокојство.

Нема оштре разлике између песама које су тематски доминантно градске и оних са сеоском тематиком. Јунаци Ршумовићевих песама су деца, а „дете је дете”, како би рекао песник у једној песми. Сва деца желе да буду уважавана, она имају свој свет, страхове, жеље, снове. Ршумовићеве песме, уз ово, тематски залазе и у непознате пределе – рецимо афричке. Не казује он само, на пример, о домаћим животињама, већ и о онима које можемо видети у зоолошком врту, попут слона или жирафе.

Стихови су састављени од речи, речи од гласова. Кроз игру стихова, Ршумовић читаоце води на маштовита путовања. Залаже се за слободу дечје игре, дечјих жеља, живота у слободи. Много тога што је својствено старијима приличи и деци. Ршумовић је зато и песник љубави, оне спонтане и искрене. Он велича и љубав према другарству, према родитељима, ближњим, али и љубав према отаџбини. Као песник лепоте и слободе, он све, па и домовину брани лепотом, књигом, мајчином бригом, како поручује у песми „Домовина се брани лепотом”.

Ршумовићеве песме богате су речима, наравно оним домаћим, али он не избегава ни стране речи, не бар оне које су се у нашем језику одомаћиле. Рецимо, једна његова телевизијска емисија има име „Фазони и форе”. Он је стране речи натерао да служе домаћим, речи је повезао у стихове. Посебним распоредом самогласника и сугласника на крају стихова, успео је да му се завршне речи слажу по звуку. Створио је риме које звучношћу доприносе лепоти његових песама.

Песничку заштиту деце, дечјих осећања, њихових права и света, Ршумовић је извео не само бираним речима и казивањем које у центар ставља дете, већ и вештим начином казивања – кроз игру, песничке загонетке и бројалице. Користио је, притом, и звучну употребу речи и њихова сазвучја. Није се одрекао ни народне лирске песме, али ни оних изражајних тековина које су освојили његови претходници, рецимо, Радовић.

Схватајући поезију као игру, Ршумовић и озбиљним стварима прилази као мање озбиљним, необичним као обичним и обрнуто. Он на тај начин брише границу између смртно-озбиљног света одраслих и безазлено искреног и спонтаног света деце. Хумор је, притом, важна чињеница његове поезије. Он је безазлен. Нема јеткости, горчине. Доброћудан је и лишен пакости.

Модерним схватањем поезије, Ршумовић користи мало очекиване или неочекиване обрте. Његове песме треба и да поуче, и да забаве, и да опомену – све, па и одрасле. У тајанству дечје душе скривају се нежна осећања, рањивост, крхкост, љубав, осећање правде, бујност жеља, чежња за маштовитим играријама.

Изразито отворена према свету, поезија Љубивоја Ршумовића не настоји да буде само поучна. Она не казује о томе шта је у њему добро, шта лоше, шта ваља, шта не ваља чинити. Поезију је лишио традиционалне поучности и усмерио ка преиспитивању и чуђењу пред појавама и догађајима. То иде до доброћудног подсмеха и ругалице.

Ршумовићеве песме тематски су отворене, нису усмерене на једну тему, попут, рецимо, класичне песме: опис зимског јутра, сумрака, летњег дана, каквог предела, животиње или биљке. Уместо тога, он полази од наших осећања, погледа и преплитања, често, и разнородних тема. Не поистовећијући се са оним о чему пева, он све подвргава игри и то најчешће оној доброћудно подсмешљивој.

Све што је чинио у поезији, а и телевизијском стваралаштву, подредио је Ршумовић истицању озбиљности детета, његових духовних вредности и фантазије. Духовној пустоши, немаштовитости, насиљу супроставио је чаробан свет игре, маште, љубави, слободног детета, жеље да одрасли кад одрасту буду деца.

Тиодор РОСИЋ

02.04.2006.

Herman Hese, Umjetnost dokolice

Уметност доколице


Кратки текстови Хермана Хесеа, записи, размишљања, сабрани у једној књизи – од сутра на киосцима „Политике”





Другим томом Хесеовог романа „Игра стаклених перли” у библиотеци „Изабрана дела” и у издању „Политике” и београдске „Народне књиге”, прошлог петка је завршено објављивање избора из великог опуса славног писца, и добитника Нобелове награде за књижевност.

Ипак, од сутра, на нашим киосцима наћи ће се још једна књига Хермана Хесеа, изненађење које ће обрадовати све поштоваоце његове мудре, топле и искрене речи. Уз своје познате романе, приповетке и песме, Хесе је, у ретким „слободним” тренуцима, опет остајао веран писаној речи: записивао је своја размишљања која би могла да (али не и буквално) буду смештена под заједнички назив – „Уметност доколице”.

Јер, читањем Хесеа уверавамо се да и у доколици треба умети, и знати, бити уметник. Треба, наиме, препознати прави тренутак који вас инспирише да му посветите посебну и пажњу и благослов своје душе; треба, најзад, пронаћи праве речи којима ћете у једно спојити природу и човека, прочитати њихове знаке вечног постојања, макар ово, овоземаљско, трајало само као магновење.

„Уметност доколице” Хермана Хесеа превела је са немачког, а на основу „Зуркамповог” издања из 1971, Гордана Тимотијевић. У овој књизи од скоро 250 страница, Хесе, између осталог, пише о путовању, о септембарском јутру на Боденском језеру, о смакнућу, о уживању у лепотама природе, о шетњи кроз ваздух, о музици, унутрашњем богатству, пролећу, вечерњим облацима, немирним мислима, жалу за једним старим дрветом… недељи са кишом, читању у кревету, о домовини по избору, лепоти лептира…

Неки од ових Хесеових текстова заличиће вам више на запис, на непотпуно разрађену причу, на могућу скицу за неко велико дело. Ипак, и у таквом нуклеусу Хесе је и даље посебан; овај славни писац из свега што запише одише миром и савршенством мудре доколице.

„Као што знамо, основна преокупација Хесеа ствараоца, Хесеа мислиоца и Хесеа човека јесте личност. Сви токови његове књижевне, психолошке и филозофске инспирације одавде извиру и овде увиру. Личност као инспирација, као тежња, као несвесни и свесно сазнани проблем, као најпунији идеал, јесте алфа и омега Хесеовог живота и његовог стварања”, записао је Зоран Глушчевић, у сјајном поговору девете књиге Изабраних дела Хермана Хесеа која је 1979. објавило „Слово љубве” из Београда, својевремено један од најбољих југословенских издавача (уредник Раде Војводић), заједно са „Народном књигом”.

Данас, док читамо „Уметност доколице”, схватамо колико је Глушчевић у праву. Јер, управо ће о човеку и немогућности да се посвети себи, а што јесу алфа и омега постојања и Хесе, у једном од текстова у књизи коју ће читаоци наћи сутра на киосцима „Политике”, изрећи готово вапијући апел да не заборавимо оно што је идеал људског бивства. Овај дивни писац опоменуће нас како је, на жалост, „у нашем ужурбаном и неосетљивом животу зачуђујуће мало сати у којима душа може да буде свесна себе, у којима живот уступа место у смислу и духу, а душа нескривено стоји пред огледалом успомена и савести…”

А. Ц.

ooooooooooooooo1
<< 04/2006 >>
nedponutosricetpetsub
01
02030405060708
09101112131415
16171819202122
23242526272829
30


MOJI LINKOVI

MOJI FAVORITI
-

BROJAČ POSJETA
149861

Powered by Blogger.ba